! ( Uskliknimo) !

            Nema boljeg datuma od današnjeg praznika posvećenog prosvitetitelju, princu- monahu i ko zna kakvom legendom obavijenog liku jednog srednjovekovnog Nemanjića da se čovek podseti svog školovanja. Škola me je i napravila onim što jesam danas, i ja joj se, bez ikakve zadnje misli, na tome zahvaljujem.

            Moji roditelji su stalno naglašavali značaj škole. Njima je škola omogućila da pobegnu sa sela, kako su govorili, i da im da hleb u ruke. Ovo sa bežanjem iz sela mi i nije tada bilo najjasnije jer su upravo u selu radili, i to ne samo da je bilo selo, već je bila " zadnja pošta Pleš". A ono sa hlebom u rukama mi je bilo već jasnije. Nije prošao dan, a da mi neka od krupnih seljanki, naših komšinica, ne bi u ruke tutnula komad vrućeg hleba namazanog pekmezom od šljiva. Bilo je tu i nekih čvaraka, suvog mesa, a bogami i poneko pile koje se nikad ne bi klalo jer bismo sestra i ja nadali takvu dreku da su seljaci redovno mislili da nas kolju. Tako su se pilići skupljali u dvorištu stare kamene škole u kojoj smo stanovali kao u nekom azilu i tu srećno rasli u brbljive kokoške, i imam utisak da su svi seoski pilići nekako uspeli da svojim graškastim mozgovima zaključe da će im kod nas biti osiguran život i da su se prosto utrkivali koje će pre kod učitelja doći. Ovo sa pilićima nije bila korupcija jer toga tada nije ni bilo, već neka vrsta poštovanja prema školovanim ljudima i briga da se oni snađu daleko od svog zavičaja u toj zadnjoj pošti.

            Kad je već došlo vreme da i ja krenem u školu, moji su odlučili da je vreme da se siđe u civilizaciju. Teško mi je palo da se odvojim od sela, od ogromnog Cucka, šumarevog šarplaninca, od drugova i, naravno, pilića. Odnosno, nisam bio svestan da su pilići pošli sa nama, uredno odvojeni na batake, karabatake i belo meso. Svoje rano školovanje vezujem za svoga prvog učitelja, Pecu. To je bila gromada od čoveka, koji je po petoricu nas mogao da ponese u svojim rukama. Od njega smo naučili ne samo prva slova koje je on krasnopisom ispisivao na tabli, već i mnoge druge korisne stvari: da je fudbal najznačajnija stvar na svetu, važnija i od roditelja i od Tita, jer on je već bio umro, pa je samim tim i izgubio na značaju, da je rat povezan sa Bogom (- Ne dao vam Bog da saznate šta je rat, govorio bi), da se reka koja protiče kroz grad zove Pepeljuša, a ne Pepeljuga, kako su nas mangupi iz 7. razreda učili i da je batina plod rajskog drveta. Naime, moj učitelj je bio poštovalac Vukovog života i rada pa je, u tom duhu, svaki ponedeljak bio dan kada smo batinama, rajskim voćem, bili kažnjavani za svoje marifetluke i propuste tokom nedelje. Tada bi učitelj otvarao svoj orman, vadio iz njega disciplinsku svesku, i prozivao svakog od nas, hvaleći ga ili kudeći za dela koje je počinio. Onda bi, prema težini prekršaja, birao čime će nas tući po debelom mesu. A, to je  za nas, na stranu fizički bol,bio pravi doživljaj, nešto kao lutrija. Jer, na vratima je ormara, uredno naređan u soškama, bio okačen čitav arsenal disciplinskih oružja i oruđa. Tu su na nas režali elastični vrbovi i leskovi štapovi, osmehivali se kvrgavi drenovak i metalni majstorski lenjir, a najviše smo strepeli od monstruozne " francuske olovke" koju je naš uča doneo sa svadbenog putovanja u Parizu. To je bila metar dugačka i vrlo debela olovka- metar, koja nam je služila, pored batinjanja, i za časove matematike. Osećanja su nam bila pomešana kad bi nekog od nas " počastio" sa nekoliko udaraca " Francuskinjom". Prvo bi se drali kao jarci zbog bola, a onda bi osetili nekakav ponos što smo baš mi, od svih prisutnih, bili odabrani da pretrpimo gnev Božji.

            Kad su moji, u potrazi za onim hlebom u rukama, krenuli dalje, ja sam jedini u porodici bio razočaran. Prvo zato, što sam umesto učitelja, dobio učiteljicu. Prvo, ona nije volela fudbal, drugo, nije nas tukla, i treće, nisu je obavestili da je drug Tito odavno umro, već smo se stalno nečemu zaklinjali ispod njegove slike. Jedva sam tu izdržao nekoliko nedelja, a onda sam zamolio da me prebace kod nekog učitelja. Ali, to nije bilo to jer je on bio upola manji od Pece i stalno se osmehivao. Ali, bar je voleo fudbal.

            Viši razredi osnovne škole već su u prvi plan istakli jednu crtu moje ličnosti koja se kasnije samo oplemenjivala i razvijala. Bio sam buntovan i nikako nisam mogao da otrpim nepravdu, laž i pritvornost. Takođe sam, još od tih prvih, nevinih sukoba sa školskom vlašću ( establišment kao reč tada nije ni postojala je smo mi bili nesvrstana zemlja), bio proglašavan za subverzivni elemenat koji šteti duhu socijalističke omladine, kojoj sam i ja, protiv svoje volje, pripadao. Elem, tada sam saznao jednu vrlo bitnu činjenicu da oni konji koji vuku revoluciju uvek izvuku batine, a magarci koji dođu posle njih pokupe svu slavu.

                U sedmom razredu u naše odeljenje stigao je Švaba. Bio je to pegavi plavokosi bucko, sin nekog našeg gastarbajtera i Nemice, koji su odlučili da su dosta robovali kapitalizmu i da je vreme da se malo odmore u socijalizmu. Bar dok ga bude bilo. Ono, taj Švaba i nije bio loš dečko, štaviše, može se reći da smo se svi lepo slagali sa njim, naročito kada bi u školu donosio one nemačke čokolade, ili kad bi nas vikendom, dok su njegovi bili u nekoj od mnogobrojnih naših banja, pozivao svojoj kući da na tehnološkom čudu 20. veka gledamo video kasete na kojima su naši lumpenproleteri zajahivali Nemice i svetili im se za Savu Kovačevića i Boška Buhu. Samo, nije smeo Švaba da se meša u našu stvar, fudbal. Jednog dana, dok smo vežbali da po drugi put odbranimo titulu prvaka škole, nastavnica fizičkog Lepava Mijić, koja se predstavljala kao Samanta, prišla nam je držeći Švabu za ruku. - Hajde, deco, napravite mesta za druga da i on igra sa vama. Mi smo se samo zgledali i smeškali. Pa, Švaba je bio čovek sa dve leve noge, to je bar svima bilo jasno. Niko se nije pomerio. - Hajde, bre, nemam ja vremena ceo dan, glas joj je već bio neprijatan. Ti, mali, golmane, daj rukavice drugaru, on će sad biti golman. Taj mali bio sam, naravno, ja. - Neću, čuo sam sebe kako kažem. Čuo sam, ali nisam mogao da verujem! Rekao sam reč koja nije smela da se kaže starijem, pa još nastavniku! Moglo se čuti kako Samanta ubrzano diše. Birala je reči da me uvredi, ali nije mogla da smisli nešto ubedljivo. Ne zameram joj, bila je nastavnik fizičkog. Ali je iskoristila atribute nastavnika fizičkog. Zveknula mi je takvu šamarčinu, a onda je briznula u plač i otrčala u školu. Moji drugovi su se okupili oko mene i tapšali me po ramenima. A onda su se svi, kao po komandi udaljili od mene, formirajući polukrug u čijem sam centru bio ja, golman njihove ekipe. Nama u susret jurio je naš razredni, nastavnik hemije, zvani Brče. Modra boja njegovog lica govorila mi je da se ničemu lepom ne mogu nadati jer su Samanta i on bili najbolji plesni par naše škole na raznim proslavama, a zli jezici su tvrdili da su plesali i na ekskurzijama. Pod jorgan- planinom, razume se. Brče je odmah prešao na stvar. Udario mi je dve-tri vaspitne, zatim me je uhvatio za uvo i odveo direktoru. Drug direktor je već bio informisan o nemilom događaju i spremno me je dočekao raširenih ruku u svojoj kancelariji. Dok su Samantu smirivali i zapajali dišinim konjakom, diša je sklapao svoje ruke oko mole glave držeći mi, usput, pedagošku pridiku o poštovanju starijih. Onda su se setili da pozovu i mog oca jer je prekršaj bio teže prirode. Kad se on pojavio na vratima, svi su pomalo bili neprijatno iznenađeni jer je on kolega, a ima takvog sina. Mene otac nije udario jer me nikada nije ni tukao, ali me je dobro krvnički pogledao ispod oka što je bilo dovoljno da u trenutku umrem i vaskrsnem kao Lazar. I to dvaput. Tek tada su mi dozvolili da se opravdam i objasnim svoj postupak. Kada sam im pomenuo Švabine dve leve noge, direktor je skočio na noge i napomenuo kako je Švabin matori uzoran član našeg SS ( socijalističko- samoupravnog ) društva i da je napustio truli kapitalizam i da je podario školi komplet sportske opreme. Pa, to mi kaži! Da sam znao da je u pitanju širi društveni interes, ja bih se, drage volje, sam sklonio sa gola. Priliku za revanš nisam dugo čekao. Nekoliko nedelja kasnije, cela naša generacija je gurnuta u ruke SSOJ-a, Saveza socijalističke omladine Jugoslavije. Kao vaspitno- popravnu meru, dali su mi da ja skupljam novac za članarinu. Prihvatio sam to, onako omladinski, i istog vikenda, celo odeljenje je na račun SSOJ-a odgledalo Karate kida u bioskopu. Svečano sam iz SSOJ-a izbačen na sledećoj ssednici. Hvala im na tome.

                    Srednju školu pamtim po raspadu države i raspadu sistema u kome smo dotad živeli. Pokvarile su nas koka-kole, pljeskavice i r'n'r. Skidali smo fotografije velikana naših naroda i narodnosti iz učionica i preko njih prelepljivali naše uveličane fotografije ili postere iz muzičkih časopisa. Profesori su ćutali, smeškali se i govorili da se mi nećemo zaustaviti samo na tome. I bili su u pravu. Neki od nas se nisu zaustavili do Kanade.

                      Na fakultetu sam saznao još jednu veoma bitnu životnu činjenicu: Sve se vrti oko seksa. Dobro, nisam izmislio toplu vodu, ali primeri će pokazati da sam bio u pravu.

Primer a) Jedini put kad sam otišao u crkvu da nađem duhovni mir i zamolim Boga za intervenciju na ispitu, bilo je na Savindan kada sam se pomolio da položim ispit iz sociologije. Molitva mi baš i nije bila potrebna jer sam ispit spremio, ali sam u sebi osetio nešto kao poziv sa druge strane. I, naravno, pao sam ispit! Možda zbog toga što se sociologija i božanska promisao baš i ne mirišu, možda i zbog toga što sam odgovarao Jurija Levadu, sovjetskog sociologa,a oni su bili raskrstili sa religijom, tek morao sam ponovo na ispit. A, onda mi je sinulo! Uz molitvu sam pripalio i sveću, ustvari svećicu, koliko mi je dozvoljavao skromni studentski budžet. A izgleda da je i kod Boga veličina važna, pa sam zato i okinuo.
Primer b) Primetio sam takođe na studijama da su određene koleginice broj položenih ispita povećavale u mesecima koji u svom imenu nemaju slov R: maju, junu i, eventualno, julu. Tada bi se pojavljivale oskudno odevene i profesori bi ocenjivali ređe znanje, a više vizuelnu prezentaciju. Ta vrsta rodne diskriminacije mi nije prijala, ali protiv svog tela nisam mogao da se borim. Nije da nisam probao jednom da se obnažim za ispit, zbog vrućine naravno, ali sam bio udaljen zbog neprimerenog oblačenja. Baš svašta!
                       Danas ja hleb zarađujem, kao nekad moji, u školi, a trudim se da deci ukažem da je škola, uistinu, učiteljica života!