PEDESET NIJANSI SA KRILCIMA

 

- Ustani sa tog poda, ne valjaj se! Kako se to ponašaš, znaš li koliko imaš godina?

- Znam, i briga me!

- Neće ti pomoći to valjanje! Moraš nekad i ti mene da poslušaš! Hajde, ustaj, spremaj se i u prodavnicu! Vidiš li koliko je sati?

- Vidim i to me plaši. Sad su se svi razbudili i prodavnice su pune.

- Dejane, ne ponašaj se kao dete. Hajde, imam mnogo posla, ne mogu i o tome da mislim. A potrebno mi je, shvati me.

- Draga, molim te, imamo i žensku decu, možda mogu ona?

- Ne mogu jer si ti moja desna ruka. Prekini da cviliš i otkači mi se od noge.

- Nemoj me terati da to radim, znaš kako je bilo prošli put?

- To je samo skup nesrećnih okolnosti. Ustaj! I ne zaboravi da požuriš nazad.

Podigao sam se bez volje da se raspravljam više. Dan, inače vedar i natopljen nijansama plavetnila, za mene je postao mračna i hladna noć. Da, dragi moji, preda mnom se nalazila avantura iz koje se možda neću vratiti živ, avantura skopčana sa mnogim opasnostima i blamovima, avantura kupovine – ženskih uložaka!

U tom trenutku na vratima naše dnevne sobe pojavio se moj otac, puritanac i čuvar velikosrbskih tradicija u našoj porodici. Slamčica spasa, zrak sunca slobode, mogući zaštitnik nas nezaštićenih.

- Ćale, molim te, kaži mojoj ženi da nije primereno da idem nedeljom u podne da joj kupujem …khm … znaš …

- Ne interesuje me. Ja sam došao da jedem nešto. Ona tvoja majka danas izigrava emancipaciju.

- Pa i ja to kažem, ćale. Gde ide da ja, kao glava porodice …

- Ti nisi glava, ti si glavudža. Morali smo najveća vrata da postavimo da bi ti prošao. Snajka, šta ima za doručak?

- Aman, bre, ostavi doručak! U pitanju je kupovina -  približih mu se do uva - uložaka, ćale.

- Ma, šta se sad žališ! Jesam li ti lepo govorio da vodiš računa s kim se ženiš?

- Aman, bre, matori, ne zajebavaj, pa svaka žena troši to.

- Aha, da si bio moderan, mogao si se oženiti muškarcem, uštedeli bi na tim… znaš. Idi, poslušaj ženu.

- Ti nisi normalan! Gde tebe nađoh u zaštitu da zovem? Majko moja …

- I ona bi ti to isto rekla, danas je u Klara Cetkin fazonu.

Šta sam mogao, skupio sam šipke, spremio se i u zadnji džep farmerica stavio jedan primerak uloška kako bih znao pravi model. Valjda se tako kaže za uložak – model? Mogu reći da je uložak bio mekan i lepo prianjao, skoro da je ergonomski bio savršen . Mislim, žene su oduvek vodile računa da im bude udobno … šta ja ovo pišem, pobogu? Fokus, fokus, stvaraoče!

Kako bih povratio svoje poljuljano muško dostojanstvo, rešio sam da se napojim snage na izvoru testosterona, na samoj nultoj tački muškosti. Rešio sam da svratim do kladionice. Dok sam sa zanimanjem pratio promenu rezultata u 4. ligi tunižanskog prvenstva i prijatan osećaj zaborava mi se širio organizmom, načuo sam, ne svojom krivicom, razgovor dvojice koji su sedeli za stolom pored mene. Razgovor se vodio o engleskom FA kupu i obojica su mislila da će baš njihov tiket proći.

- Slušaj, majmune, ne može VBA da pobedi Votford ni u million godina!

- Ma, kretenu jedan, ti ne znaš za borbeni duh Severnjaka.

- Daj, ne kenjaj, nego mi kaži da li da odigram da će Persil dati gold?

- Molim? Šta reče?

- Rekoh, da li će Van Persi dati gol. Šta hoćeš, da te nabodem sad?

- Ne, ne, ne, rekao si Persil da postigne gold. Znao sam da si papučar, majke mi, znao sam!

- Brate, nije mi lako, razumi me. Dobro je da me ne šalje za uloške, roknuo bih se, mame mi moje. I nikom ni reči za ovaj Persil inače će te jesti u viršlama.

Nehotice sam dodirnuo uložak u džepu. Kao da se i on jadan uplašio i privio čvršće uz mene. Ne brini, pomislio sam, idemo odavde na neko bolje mesto za tebe.

Preda mnom se, dokle god mi se prostirao pogled, prostirala polica sa ulošcima. Pedeset posto krvavila, što bi rekli moderni pisci. Stajao sam pred tim hramom ženske muke i osećao kako mi kolena klecaju. Ono, boleo me je i vrat jer sam se trudio da pročitam baš svaki naziv, ali, priznajem, osetio sam strahopoštovanje pred tom masom pamučnih, sintetičkih, sa hilaurionom, kamilicom, brusnicom, kokosom napravljenih uložaka. A tek oni sa česticama mesečeve prašine, sitno mlevenim školjkama iz Tihog okeana. I one sa extra devičanskim maslinovim uljem! Prosto vam dođe da ih bacite na tiganj i pojedete. Zavideo sam ženama u tom trenutku. Imati toliko izbora pred sobom, to zaslužuje samo žena koja koristi…? I tu ja krenuh rukom ka zadnjem džepu po primerak ženinog uloška jer sam, naravno, zaboravio kako se zove onaj koji koristi moja žena. U tom trenutku pored mene prođe gospođa vozeći manijački kolica sa robom koja me udariše po ruci gde se nalazio egzemplar. Uložak polete, radosno šireći krilca na slobodi. Lelujao je lak kao pero (ne lažu ovi na reklamama) a ja sam ga zadivljeno pratio pogledom. Ipak, posao je bio posao i ja pođoh da ga dohvatim. Tvrdoglavac je pao na najvišu policu ugnezdivši se među svojim rođacima. Kako sad da znam koji je u pitanju!?! Probao sam da ga dohvatim propinjući se na prste, ali prokletinja se sakrila izvan mog domašaja. Pouzdao sam se u svoje redovne treninge pa sam uzeo kratak zalet, skočio savršeni dvokorak i - zakucao deset pakovanja uložaka na pod! Dok su se zgrožene gospođe čudom čudile gledajući me kako radosno u ruci držim uložak i verovatno me smatrajući još jednim manijakom iz marketa, ja sam se bacio u potragu za onima koji su se poklapali sa primerkom koji sam držao u ruci. Posle dužeg traganja u mojoj ruci našlo se duplo pakovanje ultraslim hot chilli uložaka.

- Brzo na kasu! - poneše me noge.

Usput, u korpu ubacih i nekoliko sitnica da zamaskiram kupovinu – jaja, kvasac, sodu bikarbonu i veliku čokoladu. Sve mačo stvari, razumete!?!

Pošto je tog dana bila gužva, u velikom marketu radile su samo dve kase. Za jednom je stajao jedan simpatični čikica, za drugom nekoliko žena veselo razgovarajući. Naravno da sam iskoristio priliku da se ušunjam iza čikice smejući se nesmotrenosti gospođa koje su birale čavrljanje umesto ranije obavljenog posla. Deset minuta kasnije nije mi bilo do smeha. Čikica je kupio pola marketa usput rešivši da to plati uz pomoć devet čekova na 17 meseci. Naravno da je nosio dva para naočara koje je non–stop menjao, naravno da mu je olovka prestala sa radom, naravno da mu je žena od kuće diktirala broj kartice, naravno …

- Gospodine, molim vas, hoćete li preći za moju kasu? – začuh glas spasa.

Za susednom kasom i dalje su četiri gospođe čekale i razgovarale. A ja sa ulošcima u korpi. A za mojom čikica koji planira da plati robu tek kada Srbija uđe u Evropsku uniju. Znači, 2017. u 2018.

- Gospodine, verujte, biće brže!

Pognute glave prišao sam kasi. Gospođe koje su bile na trač – partiji pored kase, značajno me pogledaše i ne rekoše ni reči više. Odmah iza mene stadoše još tri, sprečavajući mi odstupnicu. Bio sam zarobljen. I nije mi bilo spasa.

Izdajnička roze boja pakovanja virile je iz korpe. Pokušao sam da skrenem pogled, ali svuda oko mene bile su radoznale oči, instant testovi za trudnoću, saveti kako da lakše prebolite PMS u deset koraka … Bio sam na ivici da preskoči pult i pobegnem odatle.

- Šta je sa ovom čokoladom, ponovo neće da prihvati šifru? Ovi Bugari kad prave švajcarske čokolade nikad ne otkucaju lepo šifre.

Dokone žene približiše se da utvrde zajedno tu neregularnost. Kasirka nekoliko puta prevuče čokoladu preko senzora, ali se ništa ne desi.

- Može i bez čokolade, molim vas, pokušao sam da je požurim.

- Ah, ne, taman posla. Uslužiću vas ja dok trepnete, reče kasirka i značajno namignu u pravcu zaludnica.

One se zakikotaše.

- Sad ćemo pozvati Ljubicu, ona radi na slatkišima. Ljubice, halo, Ljubice! Molim te, daj mi šifru za onu bugarsku čokoladu iz Švajcarske i kad si već tu skokni do uložaka i vidi za ove nove ultraslim sa chillijem šifru za gospodina, da ne čeka.

Pod se odvoji od mojih nogu i potonu daleko dole u Limbo. Još trenutak – dva moja svest registrovala je osmehe i poglede pune podsmeha, a onda se predadoh, zamahnuh krilcima i poleteh u dubine sveta uložaka.

DA JE BILO PAMETI

Krevet me je tako zavodljivo gledao u polumraku, nemo raskrilivši svoj mekani pokrivač da nisam mogao odoleti, a da se ne opružim preko njega. Kako mi je prijalo to meko toplo telo koje se pripilo uz mene. Osetio sam u trenutku blaženstvo koje je moglo prerasti u okrepljujući san da nije bilo jedne sitnice. Nešto me je žuljalo u predelu leđa. Pokušao sam da ignorišem tu činjenicu, naviknut na lutkice, lego kockice i ostala čuda koja deca zaboravljaju po krevetima svojih roditelja i okrenuo sam se na drugu stranu omamljen mirisom sveže promenjene posteljine. Ali, avaj! Nešto me je zaista žuljilo! I tako, ode moj sanak pusti…

Kada sam se već rasanio, nije mi bilo mrsko da uzmem tu prokletinju ispod sebe i zavrljačim je kroz prozor na sred ulice gde je i mesto svim zaboravljenim … grudnjacima? E, ovo je već bila novina među zaboravljenim stvarima. Grudnjak, lep, boje kajsije. Ženin. Nekoliko trenutaka držao sam taj komad tkanine i ubilačkih žica koje žuljaju i razmišljao šta činiti sa njim. Naravno, nije mi palo na pamet da ga probam jer, zaboga, ja sam muškarac, kao prvo, i već sam ih probao, kao drugo ( ovo zanemarite!). Najpametnije bi bilo odložiti ga u fioku među ostale pripadnike njegovog roda, ali pamet se od mene ne očekuje, tako da sam zanemario tu činjenicu i smišljao šta nepametno da uradim sa njim. A na šta bi jedan grudnjak mogao asocirati potomka pećinskih lovaca, nego na savršenu praćku, oružje kojim je David usmrtio Golijata, Kekec naciljao šešir zlog Mihe. Dakle, oružje sam imao, samo je trebalo pronaći metu.

Iskustvo mi je govorilo da su zidni sat i slika iznad kreveta lovine pod zaštitom države u koje se ne sme dirati, tako da sam svu svoju pažnju usmerio na nešto čija vrednost ukoliko se uništi neće biti povod za bračnu razmiricu. Televizor? Too easy. Kvaka? Previše daleko. Prekidač za svetlo? Ne, treba štedeti struju! A onda mi je sinulo! Ono okruglo što visi na dnu kanapa i reguliše visinu venecijanera! Idealna meta za idealnog ratnika! Podsetilo me je na jabuku, doduše kržljavu, koju je slavni Viljem Tel skinuo sa glave svoga sina.

Spretno sam se, u maniru Navy sealsa našao sa druge strane bračnog kreveta. Pažljivo sam osmotrio situaciju i, u trenutku kada neprijatelj nije obraćao pažnju na mene, ispalio hitac. Bullseye!!! U srid sride!!! Jeronimo! Kugla se još nekoliko puta koprcnula, iznenađena udarom, a onda se opustila bez daha života u sebi. Pobedonosno sam se podbočio, ponosan na svoje umeće. Ali, ostala je samo jedna sitnica. Oružje je ostalo okačeno na venecijaneru. Da mi je preostalo malo pameti, napravio bih ta dva koraka do prozora i upotrebio obe ruke kako bih skinuo grudnjak, ali kao što rekoh ranije, pamet više ne stanuje ovde. Zato sam se opružio preko kreveta, vrhom prstiju dohvatio bratelu brushaletera i povukao naglo u nadi da će se otkačiti. I, gle čuda, jeste, otkačio se!!! Zajedno sa celim venecijanerom koji se, uz tresak, srušio na pod. Oh, Bože, pa zar to može da se desi meni? Meni? Naravno da može, idiote, čuo sam glas u glavi za koji se iskreno nadam da je bio glas moje savesti a ne boga.

Pogledao sam na sat! Još 15 minuta do povratka moje drage sa posla. Dovoljno vremena da se venecijaner popravi i uklone svi tragovi moje ludosti jer venecijaner se nije prvi put pokidao, ali se, aaaaaaaa, prvi put pokidao grudnjak! Da, dragi moji, u rukama sam držao dva jastučeta, a da oni nisu bili spojeni!!! Kako je moguće da se grudnjak pokida? Kako je moguće da se grudnjak pokida? Kako je moguće da se grudnjak pokida? Kako je moguće … prekini da se pitaš, budalo, i vidi kako možeš da ga popraviš, javi se glas iz moje glave ponovo, ali sad sam bio siguran da je glas Boga jer je savest na vreme zbrisala i sakrila se u američki plakar.

Kako se opravlja brushalter koji se prekinuo napred? I zašto se pokidao sa prednje strane? Obično sam se zanimao brushalterima sa zadnje strane tako da sam u tom trenutku ostao bez odgovora. A vreme je neumitno teklo, a sa njim su isticale i moje nade da će se sve završiti povoljno po mene. Superlepkom, žicom, ekserom!!! Pošto sam iscrpio sve muške odgovore, prešao sam na žensku stranu svoje ličnosti koja je jedva čekajući, kao kakav štreber, uskliknula: „ Uzmeš konac i iglu!“ Pa, da, uzmem konac i iglu, prosto. Hvala Vojsci Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i Srbije bez Kosova što su me osposobile za preživljavanje u različitim problematičnim situacijama uključujući i onu kada vam otpadne dugme sa košulje. Zgrabio sam kutiju sa prvom pomoći, izvukao iglu i konac, pošteno se nabo nekoliko puta dok sam u onom polumraku pokušao da utaknem konac, i brzo dograbio one dve polovine grudnjaka kako bih ih sastavio. U dva – tri dosta skladna poteza zašio sam sve na svoje mesto i gurnuo, a kud bi drugo, grudnjak na dno fioke sa ženinim donjim vešom.

U tom trenutku otvoriše se vrata i žena uđe u sobu.

- Što ne upališ svetlo, ne vidi se ništa?

- Pa, eto, rekoh, da malo odmorim u mraku.

- A što se tako zacrveneo, i otkud ta krv na tvojim prstima. Ne drogiraš se, valjda? U tim godinama, Brado…

- Ma, ne, pao mi je venecijaner pa sam ga nameštao.

- Opet? E, baš si smotan, nema te nigde.

Ženče nastavi do kreveta i poče da traži nešto.

- Nego, gde mi je onaj brushalter, ovde sam ga stavila?

- Kakav brushalter? – progutah ja knedlu.

- Onaj, boje kajsije, znaš onaj što se kopča napred. Treba mi za sutra.

- Kako kopča napred? Otkada se to grudnjaci kopčaju napred, ženo? I zašto se kopčaju napred!!!

- Daj, ne paniči, molim te. Kao što se kopčaju pozadi, neko pametan je napravio da se kopčaju i napred. Vrhunska stvar. A ovaj boje kajsije se baš kopča napred. Vrlo praktično.

To saznanje obori me na ivicu kreveta. Gde ja živim? Svuda 21. vek, grudnjaci se kopčaju napred, a ti, Brado, igraš se praćkom ko u pećinsko doba.

- Šta si se zamislio, mili? – oglasi se moja žena.

- Ma, ništa, razmišljam. Da li postoje grudnjaci koji se ne kopčaju, nego se navlače onako, kao pulover, preko glave?

- Ne znam, ja još nisam dobila ni jedan takav.

- E, pa od danas imaš jedan, zamisli, boje kajsije. Srećan …

- 11. mart!

- Da, srećan 11. mart, draga!!!

- Šta si napravio, nesrećo?

Kraj.

NEKAD JE BOLJE DA ĆUTIM

Mala prodavnica kućnih ljubimaca ušuškala se u belilo snega koji je neraščišćen u smetovima ležao ispred njenih vrata. Posle pet minuta probijanja kroz smetove za koje je Feketić bio plaža na havajskom ostrvu, ušao sam u radnju. Za pultom stoje dvoje mladih, očigledno zaljubljenih. Ćućore, rekao bi čovek naučili su nemušti jezik pa se razgovaraju sa ptičicama koje ih okružuju.

- Dobar dan!

- Dobar dan! Izvolite, kako Vam možemo pomoći?

- Tražim devojku! - počeh ja sa svojim nastupom, ali mi se ruka zapetlja u šal i ja se primih njenog oslobađanja, ne stižući da dovršim misao.

- Kakvu devojku? - ne sa malim iznenađenjem izgovori devojka prestajući da cvrkuće. - Milane, opet si nešto zabrljao?

- Nisam, Jovana, nisam, majke mi mile, od onda ... - i mladić prestade da cvrkuće i poče da cvili.

- Vidite, ne tražim ja devojku za sebe nego za ... - probah ja da iskobeljam Milana iz nezgodne situacije pošto sam iskobeljao ruku, vrat i desnu nogu iz šala.

- Znam, znam, ne tražite devojku za sebe nego za svog druga. Naslušala sam se ja tih priča mnogo puta. Milane, iz ovih stopa da se pakuješ i da napustiš stan. Životinjo jedna nezajažljiva!

- Aman, draga, ja ovog čoveka i ne poznajem, prvi put ga vidim u životu! - Milan zarika u strahu da će ostati bez tople jazbine u ovo zimsko doba.

U tom trenutku u radnju uđe mladić natovaren džakom hrane za pse.

- O, dobar dan, profesore, kako ste? Milane, ovo je moj profesor. Onaj što mi je rekao da ću da završim noseći džakove. Mnogo dobar čovek, vidiš, poslušao sam ga. Sećaš se, onaj što je dovodio onu da je oplodiš ...

- Jao, sada si već počeo i da plodiš tuđe devojke!!! A za naše dete nemaš vremena, boli te glava, spava ti se, gledaš finale Lige šampiona. Imaš više PMS dana od mene i moje majke zajedno. Ostavljam te! - Milica već poče ozbiljno da oštri svoje kandže na pultu.

- Izvinite, gospođice, ali ja sam došao po devojku za svog papagaja. Sutra je Božić pa sam mislio da obradujem decu. A i njega, već je dosta zastranio bez ...khm ... razonode.

- A, došli ste da pazarite?

- Da, izvinjavam se, šal, znate, zapetljao sam se ...

- Dobra vam je šala, zapetljali ste nas, he he he - poče ponovo da cvrkuće Milica.

- Eto, he he he, draga, vidiš, nije gospodin došao po svoju ribicu, mislim devojku - ušeprtlja se Milan.

- Ti da ćutiš, oplodićeš me večeras ko bogomoljku.

- Jao, blago tebe, Milane - javi se i dečko sa džakom - Biće seksa!

Jadnik, imao je jedinicu iz biologije.

O SMOTANOSTI I DRUGIM DEMONIMA

Priznajem, smotan sam!

Mada, ruku na srce, to nije nešto naročito teško zaključiti kada me malo bolje zagledate ili posetite moju kuću. Izranjavljene ruke, izgoreli prsti, nevešto sakrivena posekotina na glavi samo su neki od forenzičkih dokaza moje smotanosti. Da ne govorim o tome da u kući nemamo nijedan servis za šest osoba koji ima šest elemenata, da je skoro svaki zid očenut na uglu i da čaše unapred strepe kad na njih dođe red da ih upotrebljavam.

Svoju smotanost negujem od detinjstva. Nije bilo lako negovati dve leve noge kada je jedna od njih uporno verovala da je desna. Otac je pre par godina prihvatio činjenicu da ću obavezno polomiti šraf dok ga uvijam ili da će tek razlivena betonska ploča zauvek biti obeležena otiskom mojih kolena i šaka. Većinom je to komično kao kada zakačite farmerice na kapiju svoje simpatije , nekad je korisno kao onda kada sam propao u dobro skriven bunker "neprijateljskog voda u odbrani", pa dobio dva dana odsustva, a nekad je tragično kao onda kada sam uspeo da ispustim tek napravljenu tortu na pod.

Jedan događaj mi je, ipak, ostao duboko urezan u pamćenju.

Bio je to 8. mart 1991. godine. Baba Marta je pokazivala zube i vreme se menjalo iz sata u sat. Moji roditelji su kretali na prežderavanje i oblokavanje glede Dana žena, a ja sam se tek vratio iz škole. Vreme je bilo sunčano, kako to zna biti početkom marta.

- Slušaj, mali - reče mi otac - namešteno ti je za potpalu, zlu ne trebalo. Samo uzmeš šibicu i potpališ ovde. Onda odvrneš ventil, staviš na 2/3 cug, popustiš diznu, uključiš termostat, proveriš temperaturu kotla, isključiš predpumpu, proveriš dihtunge i odeš u dnevnu sobu da uključiš pumpu. Prosto ko pasulj. Je l' sve jasno?

- Jasno, kako ne bi bilo - spremno odgovaram ja, mada mi je posle šibice sve zaličilo na integrale iz matematike.

- Dobro pazi da nešto ne upališ, ovde ima 400 litara nafte, otići će pola komšiluka u vazduh.

- Što i ne bi bila šteta - nadopunjujem ja oca.

- Ha- ha- ha, ne seri, mali - smeška se otac ispod brkova - Dolazimo do osam uveče.

- Važi, nemoj da brineš - odgovaram ja i već letim u kuću da odvrnem muziku do daske.

Posle dva sata nebo se zacrnelo kao što zna da se desi u martu. Počeše da lete krupne pahulje. Sestra je već peti put ulazila u sobu žaleći se da joj je hladno. Hteo, ne hteo, morao sam da podložim vatru. Najviše sam se uzdao u to da sam sin jedinac i da mi se majka zaradovala kad sam se rodio. To je bila teorija za uspešno potpaljivanje vatre koju sam čuo od svog oca.

Ušao sam u kotlarnicu i uzeo šibice. Naravno, kutija mi je ispala iz ruku i palidrvca su se prosula po podu. Tek iz šestog puta sam uspeo da zapalim jednu. Kada sam je prineo kotlu, ona se ugasila. Nisam gubio samopouzdanje. Ponovo sam krenuo da trošim palidrvce za palidrvcem. Opa, sada mi je uspelo iz četvrtog puta da ga upalim! Ali, tek što sam potpalio papir, vatra ispusti dušu. Šta li je ono otac govorio o diznama, cugerima i pumpi? Bacio sam pogled iza kotla i u startu odustao da tražim rešenje jer se pozadi nalazila gomila dugmadi kao u kokpitu Enterprajza. Vratio sam se na potpaljivanje. Broj palidrvaca se rapidno smanjivao, ali vatra je tvrdoglavo odbijala da se upali. Tek neki bledi plavičasti jezičak bi palacnuo iz ždrela kotla ne uspevši da nadvlada sirovo drvo. Počeo sam da se znojim od nervoze pa sam skinuo jaknu. Kada sam pružio ruku da je ostavim na očevom radnom stolu, oborio sam neku flašu. Na njoj je pisalo " Razređivač". Spas! Znao sam da otac nekad, kad teorija o voljenom sinu jedincu ne radi u praksi, sipa malo razređivača na krpicu i njom potpaljuje vatru. Okrenuo sam se po kotlarnici da nađem krpicu. Naravno, nje nije bilo. Pa, šta ima veze, sipaću direktno iz flaše unutra. Prva velika greška! Tek što sam kanuo nekoliko kapi, iz kotla je suknuo plamen, oborivši me na leđa. Plamenovi su lizali uz ložište kotla kao iz kakvog vulkana. Bio sam opčaran prizorom, ali me je pogled na levu ruku sasekao! U njoj mi je i dalje bila staklena flaša sa razređivačem, a plamen je lizao uz moju ruku i pretio da uđe unutra.

- Moram se osloboditi flaše! - prostrujalo mi je mozgom. - Znam, izbaciću je napolje kroz vrata! Druga velika greška!

Zamahnuo sam rukom i, naravno, promašio ulaz, pa se flaša sa treskom razbila o dovratak i u malenoj kotlarnici je nastalo veliko sranje! Vatra je ispunila prostoriju. Kotao je podmuklo bubnjao i video sam na termostatu da je temperatura u njemu odavno prešla dozvoljeni nivo. U panici sam istrčao napolje, na vazduh. Kašljao sam kao blesav, nalaktivši se na kolena. A onda sam, preko svoje mršave zadnjice, u kotlarnici ugledao dva bureta.

- Dobro pazi da nešto ne upališ, ovde ima 400 litara nafte, otići će pola komšiluka u vazduh - odzvonile su mi u glavi reči moga oca.

Utrčao sam u kuću, zgrabio prvo ćebe na koje sam naišao i uleteo u kotlarnicu da gasim vatru. Treća velika greška. Suvo ćebe, napravljeno od pamuka i poliestera, idealno se razgorelo u mojim rukama dok sam lupao okolo. I taman kada sam izgubio nadu, plamen je, sam od sebe, počeo da jenjava. Natočio sam kofu vode i pljusnuo je po buradima, kako bih ih, bar malo, ohladio. U tom trenutku začuo sam zvuk očevog juga.

Izašao sam napolje. U rukama sam držao spaljeno ćebe. Majka je prva izašla iz auta i, srećom, odmah pala u nesvest. Onda se iz auta izvukao i otac i pogledao me razrogačenim očima.

- Jebem li ti slanik, šta si to uradio?

- Ništa, podlagao sam vatru.

- Pa, što si podlagao sebe, nesrećo jedna smotana? - reče otac podižući majku. - Idi u kuću, ugasi se, bedo.

Otišao sam do kupatila i pogledao se u ogledalo. Četvrta velika greška. Pola moje duge kose, na koju sam bio ponosan, je izgorelo, a sa garavog lica posmatrala su me dva izbuljena oka bez trepavica. Tu i tamo džemper je goreo plamičcima, a patike su bile slepljene u neprepoznatljivi oblik.

Majka, koja se osvestila na trenutak, zamolila je oca da me ne baci u oganj kotla kao žrtvu neposluha, pa sam tako prošao uz opomenu i ukor da više ne prilazim kotlarnici što mi i nije teško palo. Naravno, očitana mi je bukvica kako sam najsmotaniji čovek na svetu i kako se nikad neću oženiti, a kamoli u vojsku ići jer ko bi meni dao pušku. Naravno, pomenut je i moj drugar Neca koji je bio uzor u podlaganju vatre. Velika greška sa njihove strane.

Dve nedelje kasnije, Neca je ponovio moj manevar i digao u vazduh smederevca u svojoj dnevnoj sobi.

PONEKAD NISAM NAPOLEON, SEDAM STVARI ODJEDNOM DA RADIM

Ni roditeljski brižni saveti, ni sestrine molbe, ni novi broj Ekonomista sa grafičkim prikazom stanja u našoj privredi nisu mogli odvratiti Mašu od ideje da joj se jedu palačinke. Uzalud su bili naši napori da joj objasnimo kako plate neće biti još nedelju dana i da je prava pljačka to što nam teglu krema ovde naplaćuju 5 evra, a to isto u inostranstvu plaćamo duplo jeftinije.

- Jedu mi se palačinke! Jedu mi se palačinke! Ja sam dobar đak i perem ruke pre svakog jela i zato želim palačinke! - plakala je Maša.

Srećom, minut i po kasnije se uspavala pa se veče završilo bez težih posledica. No, ne lezi vraže, savest ljudska je čudo jedno, i dobro mi je progrizla dušu i uši što svom omiljenom Minis - konjiću nisam noćas, posle desetočasovnog radnog vremena, napravo palačinke, pa sam jutros, u cik zore, skočio na noge lagane da detetu ispunim želju.

Ušetao sam u kuhinju, usput ugazio u lavor hladne vode, zaostale od noćašnjeg čišćenja frižidera, koji mi je pomogao da se u trenutku osvestim i prionem na posao. Sipao sam sastojke u posudu i krenuo da mutim kad sam ustanovio da mi fale jaja. Ne ta, sram vas bilo, nego kokošja, za palačinke. Kako to, kad sam siguran da sam ih uzeo sinoć pri povratku sa baleta? Jao, ostala su u autu! Šta sad, ne izlazi mi se u 6:00 ujutru u negližeu po jaja. No, nema odustajanja, palačinke se moraju spremiti. Dakle, u krađu. Na vrhovima prstiju spustio sam se u krajeve donje kako bih iz frižidera svojih roditelja pozajmio dva jajeta. Prošao sam pored zahrkalog oca, koji opet nije stigao da se pre povečerja vrati u spavaću sobu pa je morao da se grči na dvosedu u dnevnoj i ,bez imalo šuma, došao do kuhinje. Uzeo sam jaja i vratio se na sprat. Izračunao sam da ću imati dovoljno vremena da ispržim nekoliko palačinki pre nego što Mašu probudim za školu.

Kad su prve zlatnorumene palačinke pale na tanjir, otišao sam da probudim đaka - prvaka. Dok je ona stenjala i plačući izgovarala svoju svakidašnju jadikovku kako nije fer prema malim đacima da ustaju tako rano i da će jednog dana otići ko predsednika i reći mu da je rano ustajanje zločin, ja sam požurio do šporeta kako bih prevrnuo palačinku. Trenutak kasnije u kuhinju je, sva raščupana i neumivena, stupila i zastupnica prava maloletnih građana.

- Šta ima za doručak?

- Palačinke! Iznenađenje! - sav ozaren sam prošaputao.

- A ima li krema? - zlovoljno je promrmljala.

- Nema krema, ali ima šećera. Posućemo šećerom.

- Ali, mama je rekla ...

- Mama sad spava i to će ostati naša tajna - zaverenički sam je zagrlio.

U slast je pojela tri palačinke i otišla da se spremi za školu. Ja sam ostao sa tiganjem u rukama. Jutro nije moglo lepše da počne.

- Tati, hajde da operemo zube.

- Ne mogu, ćero, pečem palačinke, operi sama.

- Ali, tati, uvek mi padne pasta na duks.

- Ne brini se, sada neće, ja ti kažem.

Minut kasnije našla se na stepeniku kuhinje i sa rukama preko grudi prošaputala:

- Tati...

- Molim, sine?

- Umazala sam se.

Okrenuo sam se i stvarno, na sredini duksa, stajala je ogromna mrlja paste, nastala u neveštom pokušaju da se obriše prethodna, manja. Uzdahnuo sam, krajičkom oka pogledao palačinku u tiganju i potrčao do dečje sobe u potragu za duksom.

- Taj mi se ne sviđa, taj sam nosila prošle nedelje, u tom izgledam debelo...

- Imaš samo 23 kila, nesrećo, ne možeš biti debela!

- Taj mi se ne sviđa, taj sam nosila ...

- Ej, izgore mi palačinka, biraj sama.

U trenutku sam se stvorio na radnom mestu. Palačinka je već pretila da se skupi na veličinu petoparca. Ovo i nije bila tako dobra ideja.

- Tati, obukla sam se.

- Odlično, hajde, proveri knjige za školu.

- Nisi mi rekao da sam lepa.

- Ti si najlepša, nisi lepa.

- Pa pogledaj me.

Bolje da nisam. Duks je bio obučen naopako. Dok sam je ja presvlačio, osetio sam kako palačinka gori. Okrenuo sam se u jednog grand ežeteu i okrenuo palačinku.

- Tati ...

- Kaži, Mašo.

- Jesi li mi našao origami?

- Kakav sad origano? Eno ti novčanika, kupi origano u prodavnici. I šta će tvojoj učiteljici taj origano?

- Origami tati, origami, one figurice od hartije.

- Aha, pa nemam sada vremena, pržim palačinke, a i rekao sam ti da treba sama da obavljaš svoje zadatke.

- Ali, svima rade roditeljiiiiii!

- Ja ne mogu, imam posao!

- I šta ću saaaaaad?

- Napravi kapu od papira.

- Jao da, kapa!

Priznajem, jedva sam čekao da ode. Nisam mogao da se borim sa njom i palačinkama u isto vreme. A palačinke sam, bar, mogao da pojedem.

- Odoh ja sad.

- Važi, lepi, daj da se poljubimo.

Njena mala pametna glava se pokloni i ja je poljubih u kosu. Otišla je zaklonjena rancem kao Mikelanđelo. Nindža kornjača Mikelanđelo, naravno. Okrenuo sam još par palačinki, a onda se zebnja javila u mom srcu. Nisam čuo ulazna vrata kako se zatvaraju. Ostavio sam na trenutak tiganj i strčao do ulaznih vrata. Bila su zaključana, a pored njih, na pločicama, bila je ostavljena Mašina torba. Neko mi je oteo dete! A možda je otišla do bake. Prislonio sam uvo na vrata majčine spavaće sobe. Iz nje se čulo ravnomerno struganje. Možda je kod nana Mice? Prislonih i tamo uvo. Ništa se nije čulo. Da nije nana umrla, ne daj bože? Otvorio sam vrata, baka je disala.

- Uh, dobro je! Pa, gde mi je onda dete?

Obišao sam sve prostorije, ali deteta nije bilo. Palačinka! Kao Betmen sam preskočio stočić i garnituru, skrenuo levo kod radijatora i uleteo u kuhinju. Kolena su mi se tresla.

- Tati, tati! - čuo se slabašan Mašin glas.

- Gde si, gde si? - njuškao sam po sobi.

- U kupatilu sam, morala sam ...

- Uh, dobro je - odahnuo sam - stižem.

Na brzinu sam je obrisao i obukao, poljubio još jednom i požurio u kuhinju. Nikada više neću praviti palačinke, obećao sam sebi. Ali, pre toga, ostalo mi je da ispržim još tridesetak preostalih.

- Nisi oprao ruke, nisi oprao ruke posle povratka iz kupatila - javljala se savest.

- Ćuti tu, bre, niko me ne vidi, i šta može da se desi? - odgovarao sam joj ja.

U tom trenutku pade mi viljuška na pod i ja se sagoh da je dohvatim. Ramenom sam, naravno, oborio tiganj i on se nađe na podu pored mene.

- Sranje! - uzviknuo sam i rukom uhvatio tiganj za metalni deo. Opekao sam prste.

- Sranje! - uzviknuh joj jednom i opekle prste nabio u usta.

- Sranje! Nisi oprao ruke! - javljao je moj mozak.

Sad sam već opasno bio ljut. Vratio sam tiganj na ringlu, ubacio smesu, a ruke pažljivo oprao sapunom. Srećom, dete je imalo sasvim dovoljno vremena da stigne u školu jer je sat stao na 7:12 minuta.

- Sat je stao, sat je stao, sat je stao! - opet je moj mozak paničio.

- Dobro, bre, do sad je već otišla do krivine i prešla pola puta - umirivao sam ga ja.

- Tati ...

- Jao, bre, Mašo, šta ćeš ti ovde!?! - zavapili smo i mozak i ja uglas.

- Ne mogu da otključam vrata.

- Hajde, žuri, ja ću da otključam.

Zgrabio sam ranac i nju sa rancem jer ga nije skinula na vreme i ,preskačući po dva stepenika, spustio pred vrata. Otključao sam ih ( - Palačinka ti gori!), poljubio je ( - Požuri, idiote!) i konačno ispratio. Komšinica je takođe ispraćala svoju malu u školu. Bila je u pižami i nasmejala mi se. I ja sam se nasmejao njoj. ( - Ako ne pođeš odmah, izgoreće ti kuhinja!) Ona se nasmejala još jače.

- Šta je ovoj lujki, kao da nikada nije videla muškarca u pižami? - pitao sam se ja.

- Ti nikad ne nosiš pižamu, idiote! - javi se mozak.

- E, jebi ga - nisam imao vremena da se postidim, zalupio sam vrata i potrčao uz stepenice. Stigao sam na vreme. Umoran, znojav, ubijen, ali na vreme. Dopržio sam ostatak palačinki i onako smlaćen krenuo da dospavam bar pola sata.

- Mmmmmmmm, kako to dobro mirišeš - kroz san mi se javila supruga.

- Pržio sam palačinke, ljubavi.

- Kako si ti pažljiv otac. A što si ih pržio ovako rano? Ohladiće se do mi ustanemo. I nećeš valjda da legneš tako umirisan? Sinoć sam promenila posteljinu.

- Neću, dušo, da legnem. Idem na terasu da se provetrim, a posle ću da se bacim sa nje.

MUŠKARAC U KUHINJI

Ne hvalim se, samo kažem. U kuhinji se osećam kao riba u vodi. Ili bar u tiganju, na zejtinu. Umetnik u meni voli da se igra ukusima, začinima i bojama. Jedino mi pravljenje kolača predstavlja mali, malecni problem. Omiljeni kolač mi je " Zašto nisi sačekao da se vratim?!?"

Recept i nije mnogo komplikovan, ali preciznost koja se zahteva u izradi. Eh, to jednostavno ... No, videćete.

Problem: Za koricu uzeti 6 jaja, 6 kašika šećera, 6 kašika brašna, gomila nekih nepoznatih i nedostupnih začina.

Rešenje - Uzmem 6 jaja, 5 i 1/2 završe u posudi jer se jedno slomilo usput. Brašno i šećer sipaju se odokativno, iz kese, da se ne bi prljala kašika. Začine ignorišem. Nisam ja sa televizije.

Problem: Fil se kuva tačno 3 minuta i 21 sekundu na temperaturi od 71 stepen uz stalno mešanje.

Rešenje: Pustim muziku, mešam kukovima i kuvam dok ne počne da miriše. Ili smrdi.

Problem: Dok sam ja zauzet muzikom i filom, korica je zagorela.

Rešenje: Nema ga.

Problem: Za vreme pripreme nagomilala se količina prljavog posuđa veličine Alpa.

Rešenje: Gurati posuđe u sve slobodne pregrade.

Problem: Ređati korice, pa fil, pa korice, pa otopljenu čokoladu, pa fil, pa kori... a, u pičku materinu!

Rešenje: Korica - fil - korica

Na kraju, kuhinja liči na vijetnamsko selo preko koga je pao napalm, ja izgorelih ruku podbočen stojim nad nečim što liči na nedajbože i nerviram se. Razmišljam da sve bacim u kantu. U tom trenutku ulazi moja žena u kuhinju i kaže: "Opet si se igrao kuvara? Zašto nisi sačekao da se vratim?"

I tako, to mi je omiljeni kolač. Majke mi.

PONUDA

Kao po dobrom srpskom običaju, telefon je zazvonio usred ručka kad mu vreme nije. Naravno da se na telefon javila supruga jer samo ona i reaguje na zvuk fiksnog telefona koji mi, ostali, uporno ignorišemo.

- Halo? Jeste, ovde stan Andrejevića. Zovete iz MTS-a? (pogled pun ljutine zaustavlja se na mom zbunjenom licu) Aha, da, zato što smo uredne platiše (pogled pun ljubavi zaustavlja se na mom licu oblivenom hladnim znojem), želite da nas obavestite o novoj programskoj šemi.

Supruga dlanom prekriva slušalicu i cvrkuće meni, platiocu računa:

- Da li želimo HBO paket na svom televizoru?

- Ni u ludilu - odgovaram ja.

- Hvala vam, ali nismo zainteresovani. Šta kažete, besplatan je do 28. februara? Pa ne znam, možda bismo i mogli ...

Mašem rukama u kojima je viljuška sa nabodenim pilećim mesom ne vodeći računa o sokovima koji lete okolo. Supruga se mršti.

- Pa, ne znam, evo, dvoumim se... I šta kažete, dobićemo i 100 impulsa za fiksnu više? Jao, pa to je super!

(Hoćemo li da potvrdimo?, čitam joj sa usana)

( Nikako!, čita ona sa mojih)

- Žao mi je, znate, nismo zainteresovani za vaš paket ... Baš ste ljubazni, ali hvala, nismo zainteresovani. Šta kažete, mogućnost da dobijemo besplatno letovanje!?! E, sad smo vrlo zainteresovani! Nazovite za pet minuta, molim vas.

Progutao sam brzo zalogaj ukusnih šampinjona u bešamel sosu sa belim vinom i spremio se da istrpim ono što je dolazilo.

- Pa je l' ti vidiš kako su ljubazni, nude i letovanje i besplatne impulse i besplatan HBO do 28. februara. Taj HBO, nisu neki "oni" filmovi (značajno namigivanje u pravcu dece)? Što si takva stipsa, daj da se upišemo. Hej, besplatno letovanje!

- Hej, mogućnost besplatnog letovanja. I hoćeš li ti da mi dodaješ 550,00 dinara mesečno za taj besplatni paket kad krenemo da ga plaćamo? I to na ovih 3.560,00 koliko sad plaćam.

- Koliko plaćamo?

- Pogrešno pitanje, mila moja, ispravno je koliko plaćam?

- Pa, jesi li ti normalan! Trideset evra plaćamo ovo sranje koje imamo u kući za televizor koji skoro da i ne uključujemo zbog onih debila od političara ...

- Gledaš "Slagalicu" svako veče ...

- "Slagalica" je institucija!

- Ponekad i "Žikinu šarenicu"...

- Za to ćeš da mi platiš što me prozivaš !Tada usisavam, mogla bih i Dnevnik da gledam! Trideset evra za internet! Trideset evra za impulse koje potrošim u jednom razgovoru sa sestrom! Aaaaa, pobesnela sam! Slušaj ti, sada ću ....

- Čekaj malo, dušo, budi na rečenici koju si započela. Halo, je l' to MTS? Služba za odnose sa korisnicima? Moja supruga, jeste Andrejević, želi da vas čuje. Izvoli, ljubavi, samo nastavi.

- Halo, pa jeste li vi normalni!?! Ma, kakav HBO, kakvi, impulsi, kakvo letovanje! Nemoj sad da vam dođem tamo i da vam se raznesem u kancelariji, svi ćete da odete na kolektivno bolovanje! Imate sreće što sam jedna fina i kulturna žena, sad bih vam ...

Lepša polovina izađe u hodnik jer nije red pretiti državnim službenicima sa dobrim platama pred decom i nastavi tamo da bljuje vatru.

Razloge za građansku neposlušnost uvek treba naći na pravom mestu, u porodici.

- Je li tati, koji su to "oni" filmovi?

- Ćuti tu i omaži tanjir! Znaš li koliko je skupo sredstvo za pranje sudova?