GOSPODIN PETROVIĆ BIRA ARANŽMAN ZA LETOVANJE

- Ženo, dodaj mi telefon, skuvaj još jedan čaj i zameni vodu u termoforu. 
Gospodin Petrović je poslednjih dana veoma nervozan. Zato gospođa Petrović ne postavlja suvišna pitanja već izvršama naredbe svoga muža. Gospodin Petrović danima sedi ispred svoga računara, obavijen babinim čergama koje se na svetlost dana iznose samo u trenucima kada gradska toplana počne da veruje vremenskoj prognozi, a ne vremenu. Sedi gospodin Petrović, cvokoće što od zime, što od nervoze. Nervoze koja preti da preraste u bes.
- Pa dobro, čoveče, dokle ćeš više da sediš ispred tog monitora? Da je bar lampaš ko oni stari televizori pa i da se ogreješ. Ovako samo kvariš vid, a i čitala sam u novinama da moždane ćelije odu...
- Zašto nisi zasladila čaj? Kako da pijem gorak čaj?
-Čime da zasladim kada pet dana nisi izašao iz kuće u nabavku? Morala sam do komšinice da odem po pet - šest kašika šećera. Nema ni ona, nije bila penzija. A pare ne daš ...
- Šta ne dam? Odakle ne dam? Kako da dam!?! A, odakle?
- Ma, ništa, ja samo kažem ...
- Kažeš, kažeš, znam te ja, a ovamo bi sve potrošila za pola sata. Hoćeš novu šminku? Hoćeš! Hoćeš novu kuhinju? Hoćeš! A hoćeš i da ideš na more?
- Pa, hoću. Nije to zbog mene, nego zbog ...
- Nego zbog dece. Sve mi je jasno. E, ako hoćeš da ideš na more, za to treba para, je l' tako? Tako je! A odakle nam pare? Iz mog novčanika. A ko najbolje čuva moj novčanik? Ja!!! I zato ga ne dam nikome bez nadzora!
- Pa dobro, ne kažem, nego mogao bi da kupiš nešto i da jedemo. Već tri dana jedemo makarone sa sirom...
- Kako tri dana? Ja sam ih jeo samo jedan dan.
- Tako je, ali ti dva poslednja dana ne ustaješ sa te stolice, ništa nisi jeo. Brinem za tebe.
- Dva dana nisam jeo? Vidiš li ti kako se ja žrtvujem za ovu familiju, za njihov društveni položaj?
- Vidim, ali ne moraš da se žrtvuješ, niko to od tebe ne traži...
- Ne traži, a posle je Petrović kriv što su Dudulići letovali u Tunisu, a mi u Alžiru, na prvoj ratnoj liniji? Posle sam ja kriv što nam Hadži - Golubovićka cele godine nabija na nos onu Sardiniju gde je letovala, a mi smo se ko sardine gužvali u Bijeloj ... E, boga mi, ove godine, mi ćemo biti ti koji će se sa letovanja vratiti sa dušekom! Ili na njemu, kako se već kaže.
- Dobro, shvatam tvoj zanos, ali da letovanje tražiš u januaru, to mi nije jasno.
- Nije ti jasno, i tu gospodin Petrović skoči sa stolice i unese se ženi ulice, nije ti jasno!?! Kad smo prošle godine tražili smeštaj u aprilu šta smo dobili? Kaži, nemoj da se stidiš!
- U redu, u pravu si.
- Ne, ne, ženo, kaži slobodno svojim rečima: " Prošle godine dobili smo ..." - i tu gospodin Petrović čvrsto steže zglavak suprugine ruke da je uskoro pobeleo od nedostatka krvi.
- Jao, pusti, boli me!
- Ne, dok ne kažeš svojim rečima!!! - pljuvačka poče da kvasi Petrovićev sirogojnski džemper kupljen na kredit u jesen/ zimu 1988. godine.
- U redu. Prošle godine dobili smo pristojan smeštaj na nekoliko minuta hoda od privatne plaže u mestu Gerakini na Sitoniji.
- Tako je pisali u last minut ponudi!!! A u stvarnosti! Ah, a u stvarnosti, draga moja? - i tu se gospodin Petrović okrenu ekranu računara kao da se obraća nevidljivom sagovorniku - U stvarnosti ste nas, govnari jedni, poslali u hotel iz vremena Grka Zorbe, par minuta do plaže je bilo kao Igmanski marš, a plaža je bila privatna jer na njoj niko nije hteo da s ekupa jer je to, u stvari, bila opštinska deponija.
Gospodin Petrović se uhvati za grudi i skljoka se u stolicu.
- E, zato sam ove godine rešio da na vreme krenem u potragu za PRAVIM aranžmanom! Zato!
- Ali, dragi, ni kredit od prethodnog leta nismo otplatili!
- Nemoj to da mi pominješ! Uzećemo drugi, ali od letovanja nećemo odustati. Zainat!!! I to sam hteo da ti kažem ... Znaš za onaj moj plac u Grockoj?
- Znam, šta s njim?
- Stavio sam na njega hipoteku. Morao sam, da podignem novi kredit za letovanje.
- Kako si mogao? Pa rekao si da će to biti miraz našoj ćerki!
- Rekao sam, pa šta! Moraš ovo shvatiti kao investiciju. A šta ako na letovanju upozna nekog bogatog Rusa? Ili Arapina, šeika? Danas su ih pune plaže.
- Pa, ono, jeste. Ali, ne bih volela šeika. Garavi su mnogo. A i daleko je Dubai, ko će da ih obilazii tamo?
- E, pa vidiš, zato moramo da izaberemo dobru destinaciju. I zato sam ja dane i noći proveo ispred ekrana. Tragao sam za savršenom destinacijom i savršenom agencijom.
- Pa, postoji li tako nešto?
- Ne znam, nisam siguran - reče gospodin Petrović tihim glasom, toliko tihim da je gospođa uzela stolicu i sela tik uz njega.
- Vidiš -  reče Petrović još tiše i pogleda preko ramena da ga ko ne prisluškuje -  posle opsežnih istraživanja i ukrštanja podataka, mislim da sam izabrao pravu. Prvo sam odbacio sve one koje su nas prevarili. Potom su na red došli oni koji su prevarili naše prijatelje. Onda sam pročešljao forume i precrtao sve one na koje su se posetioci foruma žalili. Zatim sam nazvao privredni regstar firmi i preko Mileta Lugonje saznao koje agencije imaju blokirane račune pa sam i njih eliminisao. Onda, dnevne novine. Ko je u bračnim ili vanbračnim problemima.
- Pa dobro, čoveče, ima li jedna agencija da je ostala?
- Ima, pobedonosno prošaputa Petrović. Ova!!! - I on rukom pokaza na ime agencije koje se nalazilo na ekranu. - Ali, pssst!!! Niko ne sme da čuje za nju!
- Stenica Rajzen!
- Ćuti, more, čuće nas Hadži - Golubovićka!
- Kako, bre, da idemo na more sa nekim ko se zove " Stenica rajzen"?
- Ma, nije to Stenica, ludo, to je Stevica, pregoreo mi je piksel na ekranu.
- A-ha-ha-ha, čisto me preplaši. Pa daj da zovemo tog Stevicu, odmah!
- Daj telefon!
Gospodin Petrović pažljivo ukuca broj. Telefon poče da zvoni, ali niko e podiže slušalicu. Taman je gospodin Petrović želeo da prekine vezu kad se neko javi sa druge strane žice.
- Halo!
- Halo, Stevica Rajzen?
- Jeste, Stevica ovde. Izvolite?
- Interesuje nas ponuda letovanja na Azurnoj obali u ju...
- Letovanje? Ali, sad je tek januar!
- Ništa se ne brinite, sve sam ja izračunao! Vidite, ako uhvatim sniženje od 17 posto i odsednemo u dve dvokrevetne umesto u jednoj četvorokrevetnoj sobi, uštede...
- Oprostite, gospodine, ali mislim da sad nije pravi trenutak da razgovaramo o ponudi.
- Zašto nije? Da ne pokušavate i vi da mi uvalite neki ljupki skromni porodični hotel na par minuta hoda od najbliže privatne plaže? Nas nećete prevariti na tu foru!!!
- Ne, ne želim da vam nudim aranžmane. Znate, u depresiji sam.
- Molim? - gospodin Petrović pogleda prvo u slušalicu pa zbunjeno u svoju ženu.
- U depresiji sam, gospodine. Danas mi je Ljiljana, vođa puta u Egiptu, saopštila da je trudna. A to nije trebalo da se desi.
- Au! Da pogađam - Petrović u poverenju okrete leđa supruzi - Liljana nije udata?
- Tako je - plačnim glasom odgovori Stevica. Maler, čist maler!
- A dete je vaše?
- Ma, ne, ne, dete je Rajkovo. Ali, Rajko, naš glavni stjuard je, kako da kažem, ... gej.
- Peder! A pravi decu neudatim Ljiljanama! - gospodin Petrović rukama poče da brani telefon od supruge koja je želela da sazna više. - Sramota!
- Jao, da je samo to gospodine! Rajko je u vezi sa Nešom, koji je naš glavni subagent na Palma de Majorki. I sad će mi propasti aranžmani tamo zbog njihove svađe i ljubomore.
- Ma, dobro, ja nisam ni planirao da idem na Palmu. Ja sam hteo na Azurnu obalu. I, da vas pitam, ovo bočni pogled znači da samo perifernim vidom mogu da vidim more? Znate, ja nosim cilindrične naočare ...
- Ne, bočni pogled je nešto sasvim drugo. Ali, avaj, gospodine, nije samo Ljiljana problem! I tu Stevica zarida.
- Šta je sad bilo? Znate, nisam ja psiholog, ja bih samo na more.
- Pre neki dan dvojicu Francuza mi je na parkingu zgazio Leka šofer. Trajno ih unakazio!
- E, stvarno ste vi neki maler! Pa kako ste sa porodicama ...?
- Ne pitajte! Rekao sam im da su ih progutale ajkule!
- Ih, gde ste se toga setili! Bar ne morate da plaćate odštetu! Svaka vam čast!
- Ma, đavola! Problem je taj što ih je on zgazio na parkingu na Zlatiboru.
- Eh, dođavola! Pa gde ajkule na Zlatiboru! Pa, što ne razmisliste, čoveče!!?!
- Maler, gospodine! To mi je prvo palo na pamet! Rekao sam im da su ih pojele dunavske ajkule!Šta vam je život! Nego, da se vratimo poslu. Gde ćete na letovanje?
- Heh - poče da se zbunjuje gospodin Petrović - previše mi je to malera na jednom mestu. Ja sam u stvari, pitao za druga. A ja ću ove godine da kupim pet kilograma morske soli i da se sunčam na terasi. Ili da skoknem do Dunava da posmatram ajkule. Hvala i doviđenja!

KOŠTANA

Pritisla zimska noć. Hladan vetar probija jaknu, uvija se oko mršavih rebara i odnosi sa tela i ono malo topline sakupljene u cupkanju sa jedne na drugu nogu. Autobuska stanica je prazna, većina putnika je sada u toplom i već zaboravlja dan iza sebe. Stojim uza stub, pokušavam da se sakrijem od košave i puštam da mi vetar razgori cigaretu jer više mi ne prija oštar dim u plućima. Čekam poslednji bus da me odveze kući, da sa sebe sperem sve nepravde i neuspehe tog dana. Negde u dnu stanice dva pijanca tuku se oko limenke piva. Njihovi glasovi ispunjavaju prazan prostor izvijaju se, udaraju u krov i do mene stižu kao fragmenti režanja dva psa koji se biju o kost.

- Sine, živ bio, deca ti se množila, daj mi neki dinar, živ ti oči, zagrakta mi u lice stara Ciganka u dimijama, uvijena od glave do pasa u neke krpe i marame.

- Idi, bre, u pičku materinu, isprepada me! - udarih ramenom u stub i cigareta završi svoj bedni život u lokvi otopljenog snega.

- Nesam 'tela, ži' mi ti, dabogda se ne pomerila sa mesta, daj neki dinar za sreću za zdravlje, deca ti se množila ...

- Nemam decu, hajde, skloni se! - okrećem joj ja leđa da je ne gledam.

- Što si, bre, takav? Decu nemaš, ja ih imam šest. Najstariji sin mi je uzet u obe noge, muž mi pijanac, sve ni bije. Ti misliš od rados' prosim?

Gledam je preko ramena, plače. Jebeš mu majku, žao mi je. Da nije bilo takve neke Ciganke da me zadoji prve dve nedelje života, ja ne bih verovatno stajao tu gde stojim, sjeban i razočaran u život.

- Evo ti deset dinara! A sad, idi! Odlazi. Guram joj zgužvanu novčanicu pod one krpe.

- Fala ti, sine, fala od srce. Da si mi živ i zdrav, u dlan da ti gledam, deca da ti se množe ...

- Ne treba, baba. Nema više množenja, samo oduzimanje. Hajde, odlazi.

Vadim još jednu cigaretu i smrznutim prstima je smeštam u usta. Gorko mi je, ne od cigareta, već od te bede i sirotinje koja izbija iz zidova, iz ljudi, iz neba nada mnom.

- Sine, živ bio, deca ti se množila, daj mi neki dinar, živ ti oči ...

Ne mogu da verujem, opet ona.

- Baba, malo pre si bila ovde. Dao sam ti novac, idi.

Nisam ljut, ali smetalo mi je da me ponovo obleće. Ima valjda još nekog u ovome gradu da joj udeli milostinju?

- Daj, bre, što si taki? Samo deset dinari da mi daš, za 'leb da imam. Šest deteta imam kod kuće, najstariji sin mi pijanica sve ne pobi. A muž mi uzet u obe noge, ne može da nas pre'rani. Opet suze.

- Čekaj, bre, malo! Nije li malo pre sin bio uzet u noge, a muž pijanica koji vas tuče?

- Jes' možda je i bio! Ko će to sve da zapamti!?! Šta ti 'oćeš za deset dinari, Koštanu da ti glumim?

I ode furija u krpe i marame zavijena, saplićući se o široke šalvare. A ja ostadoh na vetrometini, i beše mi žao što ne dadoh još koji dinar za umetnički dojam na otvorenoj sceni autobuske stanice.

U ZADNJEM ČASU

Gospodin Petrović je oprezno zatvorio vrata radnje za sobom kao da ne želi da naruši mir koji je narušavala vrlo tiha muzika za vešto skrivenih zvučnika. Orkestar je svirao Mocartov " Rekvijem". Gospodin Petrović priđe pultu za kojim je stajao čovek tamne zalizane kose, odeven u crni sako na čijem se džepu šepurio znak firme - dva ukrštena mrtvačka sanduka, iznad kojih je tužna maska puštala suzu.

- Dobar dan! Dobro došli u " Zadnji čas"!

- Eh, da je dobar! Crn mi je dan danas!- tiho prozbori gospodin Petrović.

- Oprostite, moje saučešće. A ko vam je ...?

- Tašta. Znate, bila je bolesna.

- Ah, pa onda nisam mnogo pogrešio poželevši vam dobar dan.

- Molim vas, kako vas nije sramota!

- Oprostite, ja i moje neslane šale. Nikako toga da se oslobodim iako se bavim ovim tužnim poslom.

- Pa gledajte da se što pre oslobodite te navike jer ćete ostati bez mušterija.

- Kao i svaka mušterija, potpuno ste u pravu. Da krenemo ispočetka. Čime mogu da vas uslužim?

- Pa, eto, hteo bih da taštu ispratim na onaj svet kako dolikuje.

- Naravno, potrudićemo se da to bude sa dignitetom kakav je zaslužila tokom života.

- Vi ste poznavali moju taštu?

- Ne, naravno, samo se tako kaže.

- Nemojte više ništa da pričate, molim vas. Ta žena je bila toliki baksuz da mi je dušu pila na slamku i iz inata je umrla pre mene samo da me košta. Iako sam se ja redovno molio Bogu da me uzme pre nje.

- Znači, za gospođu, osnovni paket?

- Kako osnovni?

- Lep, od čamovine, u mat boji sa prigodnim vencom i krstačom u istoj boji i dezenu kao i sanduk.

- A ne, nikako. Hoću najskuplju varijantu!

- Ne razumem.

- Hoću da se nervira gore što sam je ispratio po svim propisima i pravilima, a ne onako kako bi ona mene ispratila.

- U redu, onda za vas ambience varijanta.

- Ja ću vas da udarim, vi niste pri sebi. Otkud za mene ambience varijanta?

- Ha-ha-ha, oprostite, nekada sam radio u salonu automobila, pa, eto, ostale neke fraze...

- Čudio bih ste da ste uspeli da prodate bar jedan automobil. Nego, da skratimo priču- čega ima u toj ambience varijanti?

- Imamo sanduk sa niklovanim držačima, staklenim otvorom za pokojnika, pločicom sa imenom i prezimenom na poklopcu, venac od prirodnog cveća, krstaču od plemenitog trešnjevog drveta, profesionalnu narikaču ili pleh- muziku, po želji.

- Dobro, sve-sve, ali otvor za pokojnika, čemu to?

- Pa da je poslednji put vidite, a i da ona uživa u sprovodu.

- Vi ste, gopodine, totalna budala i budite zahvalni da sam u žurbi, inače bih odavno otišao na drugo mesto.

- Nemojte, molim vas. Ja živim od procenta. Da li je po volji crna košulja?

- Hm, može, imate li broj 44?

- U slim ili klasik varijanti? Hoćete li i manžetne iz to? Možda i neki parfem? Imamo original ...

- Parfemi, manžetne ... Čemu to?

- Mi smo moderna radnja, pratimo trendove. Pogledajte samo ove Ferre ili Gucci naočare za sahranu. Vaše crvene oči biće deo vaše intime.

- Hvala vam, ne treba, ja bih pošao.

- Ah, ne, nikako. Imamo i aplikaciju za mobilni telefon, javlja kad je prva subota, dvadeset dana, četrdeset dana. Ako je po volji, ugrađujemo i web- kameru tako da u svakom trenutku imate pogled na večno konačište vama drage osobe.

- Gospodine, koji od vaših sanduka se vama najviše dopada?

- Ah, izbor je težak, ali ako me pitate za favorita, onda je to ovaj Linkoln crni model sa ugrađenim Dormeo dušekom. Milina za večni odmor, kičma da vas ne boli. U poverenju, nekad i odmorim na pauzi u njemu. A zašto pitate?

- Hteo bih da ga kupim kao poklon za vašu sahranu, đubre jedno bolesno!- iznervirano zaurla gospodin Petrović i izlete na ulicu praćen zbunjenim pogledom ažurnog prodavca.

- Danas je teško ugoditi muštrijama, stalno su u žurbi i iznervirane, sa žaljenjem zaključi prodavac i rukavom poče da briše ugao jednog poklopca sve dok nije povratio visoki sjaj.

U BANCI

Gospodin Petrović stupio je u banku kao što se stupa u crkvu: izbrijan ispod kože, u najmanje ofucanom sakou, sa glavom blago povijenom ka podu kao da se kaje i da traži oprosta. Pošto ga je dežurni čuvar propisno protresao i ispipao, gospodin Petrović pristupio je šalteru sa čije druge strane ga je posmatrala ikona šalterske službenice.

- Dobro je, ovoj još uvek nisu nikli brkovi, pomisli gospodin Petrović i blago se nasmeja svojoj šali.

- Izvolite sedite, gospodine ... Petroviću, sva u osmehu obrati mu se devojka. - Kako možemo da vam pomognemo?

- Nikako, hvala na pitanju, ali svratio sam da malo porazgovaram sa vama i da mi pružite utehu.

- Oprostite, kako to mislite? Ovo je banka, crkva je sa druge strane trga.

- Ma, naravno, znam ja to, nego ja sam u crkvi poslednji put bio pre deset godina, a kod vas redovno svraćam bar jednom mesečno. Pa, rekoh, red je da vam se požalim.

- Ja, ovaj, ne znam, u protokolu ne piše ... No, hajde, da vas čujem, i dalje ne skidajući osmeh sa lica reče devojka.

- Meni bi, gospođice, trebao jedan kredit za život.

- A-ha, vama treba keš- kredit! Imamo mi više različitih ponuda, nekih i sa grejs -periodom...

- Ne, nismo se razumeli, meni treba za život, za tuđi život...

- Hoćete kredit za stan? Ili, znam - za letovanje!!! To je sada vrlo popularno. Letujete deset dana, plaćate deset meseci!

- Uh, mi se stvarno ne razumemo...

- Stvarno vas ne razumem, objasnite mi, reče umornim glasom, ali i dalje sa osmehom na licu menadžerka na kreditnom odeljenju.

- Vidite, pre nekoliko godina moja kćer je propala u poslu kojim se bavila. Došla je kod mene optužujući me da sam joj upropastio život jer sam joj govorio da ne studira marketing već prava.

- Znači, propala je kao advokat?

- Ne, propala je kao ovi PR menadžeri. Nije htela da me sluša, terala je po svome.

- Pa šta ste tu vi krivi?

- Eto, nisam insistirao na tome da ne studira marketing. Moja greška, priznajem. I šta ću, izdvojim ušteđevinu i platim kćeri duševni bol i kartu u jednom pravcu za Ameriku.

- Shvatam.

- Blago vama, ja ni dan- danas ne mogu. A, evo, recimo sin jedinac, kaže proletos, uništio sam mu život i to treba da platim.

- I on je studirao pogrešan fakultet.

- Ne, on je oženio pogrešnu ženu.

- Eh, sad ...

- Jeste, jeste, na čelu joj se videlo da je pogrešna. Da ne pričam da je sa njene strane na svadbi bilo bar 50 " drugova" i " kolega". I ja sam mu govorio da ne žuri, da ne srlja, ali osladilo mu se... I sad, eto, mene krivi za svoju grešku i traži da plaćam njegovu alimentaciju.

- Jer niste dovoljno insistirali na raskidu?

- Tako je, sad ste shvatili.

- I koliko vam treba novca?

- E, to ne znam. Moja žena je počela pre neki dan da se žali kako sam joj uništio život i kako je trebalo da se uda za onog Stojana keramičara i da sad živi u Nemačkoj među lavovima i patuljcima ...

- A ne sa vama?

- A ne sa mnom ... Da. Tu sam isuviše insistirao. Životna greška.

- Dragi gospodine, vi ste već kreditno isuviše opterećeni tom alimentacijom da biste dobili još jedan kredit za život. Ali, i tu se devojka naže bliže, poznajem jednog čoveka, možete od njega kupiti povoljno pištolj. I metke. I insistiram, ciljajte sebi u glavu.

СТРУЧНА ПОМОЋ

Господин Петровић је био челичног здравља. Редовно је пешачио неколико километара дневно, хранио се у складу са календаром, куповао месо и поврће само код продаваца којима је знао генеалогију до у аскурђела. Умивао се само хладном водом, ноге држао на сувом и на топлом, а промаја је у његовој кући била сатерана у ћошак.

Једног дана, међутим, господин Петровић приметио је на унутрашњој страни свог ножног палца малу квржицу. Одмах је на болно место применио све могуће медицинске препарате који су му , као редовном даваоцу крви и претплатнику на више медицинских часописа, били познати и при руци, али квржица, не само да се није предавала, него је и напредовала сваким даном се ширећи на околно ткиво.

- Проклето курје око, за све су криве ове нове медицинске патике за ходање које сам купио! - гневно је закључио господин Петровић још истог дана пишући отворено писмо дистрибутеру у коме се пожалио на квалитет патика.

Када је стање постало неиздржљиво и када је курје око претило да господина Петровића дисквалификује са редовног годишњег такмичења у окретним играма, одлучио је да посети свог изабраног лекара. Пошто су му љубазно саопштили да је први слободан термин за преглед за једанаест дана, господин Петровић се тог једанаестог дана уредно појавио у чекаоници у свом најбољем оделу и старом али очуваном реденготу, само да би га обавестили да је изабрани лекар изабрао да оде на заслужени стари неискоришћени одмор. Но, решење је пронађено врло брзо и носиоцу курјег оца понуђено је компромисно решење - могао га је прегледати млади лекар - приправник који је, ионако беспослен, опседао исто тако беспослене студенткиње на пракси.

Господин Петровић је уредно дошепао до ординације младог лекара. Господин у белом седео је иза великог похабаног стола и гледао нешто на рачунару.

- Изволите седите, обрати се уљудно лекар.

- Хвала, рече такође уљудно господин Петровић. Ја сам дошао ...

- Доћи ћемо и до тога, није се дао збунио лекар. Ваше име и презиме, датум рођења, име једног родитеља, крвна група, телесна тежина и висина. Јесте ли служили војску?

- Јесам, давно, али не видим разлог ...

- Ово је модерна медицина, потребно је сазна ти што више о пацијенту, настављао је лекар, не дижући поглед са екрана. Имате ли повишен крвни пртисак, да ли се знојите, мокрите ли у кревету, са колико година сте изгубили невиност, волите ли више црнке или плавуше?

- Молим вас ...

- Ах, шта? - прену се лекар, поцрвеневши. Ох, не, занемарите последња два питања, то ја попуњавам нешто стручно. Имате ли проширене вене, хемороиде, гуши ли вас у аутобусу или лифту?

-Не, господине ја сам дошао због курјег ока.

- Чега?

- Callositas et clavus, прочита са цедуљице гоподин Петровић, спреман на свакаква изненађења у животу.

- Аха,да. Сачекајте тренутак, да видимо шта каже литература. Младић из фиоке извуче раскупусану књигу и поче да окреће странице.

- Зар не бих требало да покажем ногу?

- Нема потребе. Видео сам једно курје око, сва су иста, покуша да се нашали лекар, али се његова шала одби о неме зидове и остаде закачена на паучини у углу.

- Аха, ево! Хм, како да вам кажем, ми од лекова за курје око немамо ништа. Могу да вам препоручим ове капсуле за горушицу ако желите, молим вас, поче да му гура неко блокче под нос.

- Али, молим вас, нисам ја дошао због горушице...

- Знам, али мени фали још пет бодова од продаје па да ми та фирма уплати семинар на Златибору. Молим вас, будите љубазни, попуните ...

- Не желим, поче се љутити господин Петровић, дошао сам због курјег ока!

- Добро, де, не љутите се, повуче лекар блокче. Не знате ви како је мени, дневно овде прође педесет пацијената, сви траже помоћ ...

- Ваш посао и јесте да пружите помоћ болесним људима, поче да мудрује господин Петровић.

- Јесте, али, где је ту хуманост, драги мој господине? Претварамо се у машине, никад времена за одмор, за кафу са пријатељима. Зазвони мобилни телефон, лекар се прихвати слушалице без извињења:

- Еј, где си брате! Ту сам, смарам се ... Завршавам за три сата. Кафа? Увек, брате, за тебе, увек. Видимо се за пола сата! Где оно стадосмо, аха ...

- Молим вас, журимо и ви и ја, поче да се предаје господин Петровић-

- Наравно, наравно, намигну лекар, овако ћемо. Ви то мажите кремама, ево имам телефон једне бабе из Беле Паланке, мени излечила хламид... неки кожни проблем, има и за курје очи, гарант! Само кажите послао вас Батица, знаће она ко сам ја. Ако, не дај Боже, буде горе, јавите се вашем изабраном лекару или, још боље, сачекајте док баш не пригусти, па у Хитну помоћ. Тамо нема чекања и они то заврше одмах. У реду?

- У реду, уздахну господин Петровић и са муком устаде узимајући папир. - Има ли неки бод за вас и код ове бабе?

- Ех, немојмо сад бити безобразни, драги мој господине. Ја сам овде у служби хуманости и стручне помоћи, поче да га гура лека ка излазу.

- Марија, молим вас, отишао сам на терен ако је нешто хитно.

- Кладионица или "Мирор", докторе? - процвркута Марија копчајући дугме на кошуљи.

- Боже, Марија, данас је четвртак, мртав кладионичарски дан. Значи, "Мирор"! Поздрављам, изјури као без душе лекар.

- А ви, шта ви чекате? - променњеним, грубим гласом ослови Марија господина Петровића.

- Чекам да ми печатирате овај телефон бабе из Беле Паланке па да идем у Хитну помоћ, културно одговори човек у пози роде на напуштеном димњаку.

DOBRA MUŠTERIJA

Gospodin Petrović šetao je sa svojom suprugom i kćerkom tog prohladnog jesenjeg dana između tezgi na gradskoj buvljoj pijaci. Hladnoća je oterala kupce, a i prodavci su se proredili shvatajući da tog dana neće zaraditi ništa osim prehlade. Gospodin Petrović voleo je buvlju pijacu jer je tu manje kupovao, a više razgledao prošlost boljeg života nepoznatih ljudi. Stari albumi sa slikama govorili su o sindikalnim letovanjima i dočecima Novih godina u kafanama koje su pretvorene u tržne centre; medalje i ordeni su se stideli svojih slavnih trenutaka, a stare ploče čežnjivo dozivale duh nekih srećnijih vremena.

Na samom kraju buvljaka gospodin Petrović zapazio je jednu novu tezgu koju u svojim ranijim šetnjama nije posetio. Za njom je stajao stariji gospodin u ženskoj bundi od nerca sa velikom bradom i isto toliko velikom šubarom na glavi. Prodavao je ušećerene jabuke, vezove svilenih bombona i liciderska srca.

- Gospođo Petrović, sada ću vas počastiti jednom ušećerenom jabukom kao u vreme naših prvih sastanaka, sa setnim osmehom je progovorio gospodin Petrović.

- Bolje bi ti bilo da razmisliš šta ćemo poneti doktoru Saviću sutra kad odemo na pregled, procedila je gospođa Petrović kroz zube.

- Oh, madam, pa onda ste došli na pravo mesto, oglasi se piskavo prodavac. Ova tezga nudi vam sve ono što vam je potrebno za poslovne susrete.

- Kako, molim, pa nećemo doktoru nositi susamke u fišeku, molim vas, nasmeja se Petrović.

- A, ne, ovo je samo maska za dokon narod, izvolite pozadi u atelje, reče prodavac i ukloni se u stranu, propuštajući trojku da se zgura iza tezge.

- Prvo mi kažite, u kakvu posetu idete i kod kakvog lekara? - poslovno reče prodavac.

- Molim vas, to je privatna stvar, poče da se brani Petrovićka.

- Naravno, nisam ni mislio ulaziti u vašu intimu, interesuje me, da li je poseta lekaru opšte prakse, specijalisti ili je u pitanju operativni zahvat?

- Ima li razlike? - začudi se Petrović.

- Naravno, dragi moji. Za lekara opšte prakse komplet S1 u kome je kafa, čokolada ili bombonjera. On ionako ne zna šta vam je pa vas pošalje kod specijaliste. Njemu već nosite paket S2: kilogram kafe iz uvoza, čokolade iz fri- šopa i viski, što skuplji, to bolji. A ako je u pitanju i operacija, kombinacija se pojačava kovertom u kojoj se ostavlja novac.

- A da li vi obezbeđujete i novac ili samo kovertu? - pokuša da se našali Petrović.

- Molim Vas, ovo je ozbiljna firma, iza mene su godine istraživanja tržišta, naljuti se prosto vlasnik ženske bunde. Evo recimo, mala ide u gimnaziju, da?

- Jeste, otkud znate?

- Vidi se po njoj da je muče neki predmeti. Eto, recimo, ako su u pitanju prirodne nauke, to se rešava kupovinom profesorove knjige. Ja imam ekskluzivni ugovor sa svim matematičarima da prodajem njihove knjige po damping cenama, oslobođene PDV-a, tako da možete uštedeti i do 30% u odnosu na cenu koju vam pominju u gimnaziji.

- Zanimljivo, oglasi se i najmlađi član porodice Petrović.

- I više nego zanimljivo. Ako je u pitanju profesor koji drži do sebe i svoje časti, a verujte, ima i takvih, nažalost, onda možete proći i sa setom ovih zanimljivih anonimnih pisama.

- Čega?

- Anonimnih pisama. U zavisnosti od toga da li dotičnog tvrdoglavka želite optužiti za preljubu sa direktorovom ženom, pedofiliju ili za uzimanje mita, cena se kreće od 30 do 70 evra. Garantujemo pokretanje disciplinske mere u svakom slučaju. Koverte sa pismima prodaju se u paru sa hirurškim rukavicama kako ne bi ostali otisci prstiju.

- Ne mogu da verujem! A da nemate slučajno nešto za ...

- Policiju i sudstvo? To je u principu najlakše. Oni vole konkretne stvari. Imamo veliki izbor mobilnih telefona i umetničkih slika poznatih autora mada ja, ponovo iz iskustva, preporučujem novac i to na ruke jer mu se najteže ulazi u trag.

- U redu, ubedili ste nas. Dajte mi jedan paket za postooperativni tok, pretnju za preljubu i nešto za sitni privredni prekršaj. I dodajte dve ušećerene jabuke i pola kilograma ušećerenih oraha.

- Oh, molim vas, to će biti gratis. Prepoznam ja dobru mušteriju, iz iskustva!

TEŠKE BOJE ( ILI, KAKO JE HITLER DOŠAO NA SVOJE IDEJE)

Teška novembarska kiša dobovala je po krovu stočnog vagona. Ovce na to nisu obraćale pažnju već su lagano u mraku preživale svoj današnji obrok. Samo je par crnih očiju radoznalo pratio šta se dešava na polupraznoj železničkoj stanici.
- Prokleti Balkan, prokleta divljina, prošapta na nemačkom sitna prilika otresajući slamu i ovčje brabonjke sa svog kaputa. Zatim je pažljivo skinuo valjkasti paket umotan u voštano platno koji je bio zakačen na zidu vagona. Ubacio je paket pod kaput, pažljivo se zakopčao i neopažen od debelog žandarma, koji se grejao na plinskoj peći u kafani koja je gledala na dve tračnice pruge uskog koloseka, izjurio u maglovito i kišno beogradsko jutro.
Tajanstveni stranac bio je Adolf Hitler, mladi austrijski student slikarstva iz Graca. Već tri dana on putuje u smrdljivom vagonu želeći da se dokopa Beograda, prestonice Južnih Slovena. Sa sobom nosi svoje najbolje radove u želji da se upiše na novootvorenu Slikarsku akademiju koju vodi čuveni Paja Jovanović, i sam nekadašnji građanin K. und K. monarhije. Sa lažnim papirima na ime Alojzija Goreščika, Slovenca, slikar čudne frizure i još čudnijih brkova putuje zemljom koja je srušila san o hiljadugodišnjem drugom Rajhu. Posmatra predele i intenzivno ih mrzi. Nekoliko godina ranije, nastupao je mlađani kaplar Hitler istim tim putem ka Srbiji da je pokori i priključi svom Carstvu, a evo, sada, ide na noge tim opančarima kako bi ih molio da ga prime na studije, i što je još važnije, dodele mu stipendiju kako bi preživeo.
Krčanje stomaka opomenu ga da je prošao ceo dan od kada je pronašao nešto mleka u vimenu jedne ovce. I pre nego što je zadovoljio svoju pohotu na jednoj slatkoj maloj kovrdžavoj vintemberškoj ... Sa odvratnom grimasom na licu zakle se Adolf da više nikada nikome neće govoriti o toj sramoti, a još uz to obeća da više nijedna ovca neće biti u njegovoj blizini, ikada, u bilo kom agregatnom stanju.
Miris hrane iz lokalnih restorana povuče mladića u jednu sporednu kaldrmisanu ulicu koja je nosila ime nekog albanskog grada.
- Prokleti srpski nacionalni hegemonisti, promrmlja dok je ulazio u nisku, slabo osvetljenu prostoriju u kojoj su , za masnim stolovima, sedeli isto toliko masni ljudi ogromnih brkova.
- Izvol'te? - podrignu mu nad licem debeli neobrijani konobar, razvejavajući masnom krpom ljuspe jaja i crnog luka sa stola.
- Zelenu salatu, pohovane paprike i komad hleba, na neveštom srpskom reče slikar, stežući u dlanu nekoliko kovanica koje su mu ostale od majke.
- Dobro, bratac, to je za salatu, a za jelo? - ne odustaje debeli.
- Pa to je za jelo, znate, ja sam vegetarijanac. - nevešto se osmehnu Hitler.
- Mali, ne seri! Nego, ako ćeš da je'š, jeđi, a, ako ćeš da paseš, ima tamo na Đermu jedna opštinska livada.
- Vaaas! - poskoči od ljutine bledi Austrijanac, gledajući čime će da kazni ovog svinjskog rođaka.
- Slušaj, vaško, podiže ga krčmar jednom rukom i prisoni uza zid, takve kao ti sam jebao na Ceru, Mačkovom kamenu, Bitolju i ponovo na Savi i Dunavu, i nemoj da sam te video i čuo da se oglašavaš na tom švapskom više. A, sad, pola kila prasećeg i polić rakije, ako se ne varam, her..?
- Hitler, Adolf, zakrklja slikar.
- Dado, u redu, reče krčmar i pojavi se u trenu noseći porudžbinu.
Sa zadovoljstvom je gledao kako izgladneli vegetarijanac u suzama glođe svinjsko rebarce i zaliva ga šećerušom iz Požarevca. Malo kasnije ga je sa istim zadovoljstvom šutnuo u tur i izbacio na sred kaldrmisane ulice.
- Ostaj mi zbogom, Dado, i da se ne vidimo više.
Dugo je i u mukama Hitler povraćao iza ugla brišući zamrljanim rukavom suze i bljuvotinu sa svog lica. Pogledao je kroz suze naziv mehane i zakleo se da će osveta biti njegova. Kafana se zvala " Konjički skok".
- Konjički skok, konjički skok, zapamtićete vi mene, pretio je svojom pesnicom.
Nekoliko minuta hoda dalje, bedna prilika bivšeg kaplara, a sadašnjeg slikara i vegetarijanca zaustavila se ispre jednospratnice na kojoj je pisalo - Slikarska akademija Paje Jovanovića. Krišom se prekrstio, pomolio se za uspeh i hrabro zakoračio u predvorje.
- Gde si navro, stoko prljava, govedo jedno seljačko, planinsko goveče!?! Stani, majku ti jebem glibavu seljačku, geače jedan paorski, nanu ti naninu štrokavu, reponjo jedan vlaški!! - sasu na Adolfa neko salvu uvreda i psovki. Pokisli i promrzli slikar ukopa se u mestu, jedva se uzdržavajući da ne podigne ruke uvis u znak predaje. Iz mraka predvorja pred njega stupi - njegov blizanac!!! Pljunuti Adolf Hitler, slikar iz Gornje Austrije. Ista frizura, iste oči, isti smešni brkovi. Samo što je ovaj drugi Hitler bio bolje obučen, uhranjen i malo više preplanuo. Da nije bio u mraku, mogao bi se originalni Hitler zakleti da je bio Ciganin.
- Šta me gledaš ko tele mrtvu kravu? Ko te je pustio, beličko? Što smrdiš na prčevinu, pizdo od ovce! Tri koraka nazad! Drugi Adolf zapuši svoj indijski nos i poče ga gurati napolje ukrašenom majordomskom palicom. - Ko si ti, kako se zoveš?
- Adolf Hitler, slikar.
- Kakav, bre, slikar? Viđao sam ja svakave slikare i pijance i ove što puše opijum čak i ove moderne dajguze, ali jebače ovaca prvi put vidim. 'Ajde ti lepo napolje, pa nazad odakle si došao.
- Slušajte vi nemate pravo, poče da se buni Adolf, ali već oseti da će to biti uzalud.
- Slušaj ti, Dado, beži napolje da te ne bih sada odrao naživo i tvoju kožu prodao nekom slikaru da po njoj škraba svojim bojama.
- Ali, ali, ja sam podanik austrijske države i tražim da se poštuje zakon!
- E, ja sam Ciganin, čovek bez države i za mene ne postoje zakoni! Ajde, marš napolje stoko jedna austrijska. Sad ćeš da mi platiš za celu familiju što gi potepaste vi i Bugari kod Han. Ajd, murš napolje!
- Dve čelične ruke zgrabiše mršavog slikara za ramena i zamahnuše da ga ponovo spoje sa beogradskom kaldrmom. Adolf zažmuri.
- Stani, Mile, gde si zapeo? - neki miran i staložen glas začu se sa galerije.
- Gospon Pajo, neki skitnica uš'o da prlja, mamu mu jebem ovcojebačku da mu jebem u guzicu ...
- Mile, šta smo rekli za psovanje?
- Izvini, gospon Pajo, jače je od mene.
- Hajde, Mile, idi gore podloži, uskoro će stići kralj sa porodicom.
- Evo. žurim, gospon- Pajo, žurim. A ovaj?
- Neka ga, ja ću sa njim.
Adolf Hitler pred sobom ugleda negovanog povisokog gospodina sa sedom kosom i umetničkom bradicom koji je silazio niz stepenice u oblaku mirišljavog skupocenog duvana. Slikar se zakašlja, budući nepušač.
- Pardon, smeta Vam? - obrati mu se na nemačkom domaćin.
- Da, ja sam nepušač, odgovori Hitler.
- Žao mi je, pod mojim ste krovom, moraćete da trpite. A i ovaj duvan stigao je direktno iz Turske, prvoklasan je. No, zašto ste ovde, her ...?
- Hitler, Adolf, Hitler, predstavi se slikar. Želeo bih da se upišem na Vašu akademiju.
- Pretpostavljam da ste poneli i radove? - priđe bliže Paja Jovanović.
- Naravno, zabrza Austrijanac, izvlačeći iz platna nekoliko slika i skica.
Dugo je Paja Jovanović posmatrao slike prostrte po podu akademije. Nad svakom se zadržao nekoliko minuta, proučavajući stil i poteze mladića koji je drhtao pored ulaza, ne želeći da svojim prisustvom uznemirava velikog umetnika. Posle nekog vremena, Paja Jovanović se obrati mladiću:
- Slušajte, Dado, mogu li vas tako zvati, Vaše slike imaju neospornog kvaliteta, ali iz doba koje je davno za nama. Vidite, vreme Drugog rajha daleko je za nama. Prizori iz herojske prošlosti, Nibelunzi, Valhala, sve je to tako passe. Preporučio bih vam da slikate vesele devojke, aktove, čulnu ljubav, i to međurasnu, to je danas na ceni.
- Ali, ali, vi ste takođe ...
- Da, i ja sam bio jedan veliki romantičar, sanjao sam o velikom Dušanovom carstvu, ali sam se zadovoljio i ovom manjom Aleksandrovom kraljevinom. Vreme Austrije i Drang nach ostena je davna prošlost. I Dado, ako mislite da živite, otvorite molerski salon, ili - bavite se politikom. Čujem da je u zamazivanju očiju birača velika budućnost. Servus, dragi moj, i ispratite se sami, da ne zovem Mileta bezveze.
Mladi nesuđeni austrijski slikar, budući moler i političar, našao se pred zgradom Akademije dok su suze kvasile njegovo lice, a u duši se rušio stari život, ustupajući mesto ideji. Ideji o konačnom rešenju svih njegovih strahova i kompleksa.