ПАТУЉАК-ДЕЗЕРТЕР

     -Бато, је ли данас понедељак?, пита ме сестра док рукама уобличава колач од блата. – Није, данас је среда, одговарам механички, очију упртих негде изнад њене главе ка улици која протиче уврх дворишта. – А, среда долази пре или после понедељка?, пита опет она, додајући на колач прстохват песка као што би наша мајка стављала ванилиног шећера. – Среда долази после понедељка, одговарам ја и даље равнодушно, не скрећући поглед са улице.

     Моја сестра има тек четири године, и њој дани не значе ништа, осим што поседују неку чаробну моћ да се нешто битно деси одређеног дана. А понедељак је битан јер се тог дана тата појављује на капији носећи у рукама пуну кесу разних ствари купљених у јединој робној кући нашега малога града, кесу, коју ће мајка вешто сакрити од наших очију и равномерно нас награђивати из ње тако да потраје до следећег татиног понедељка. А мој тата је новац из своје плаве коверте вадио на сто у нашој малој кухињи и он и мама су дуго одвајали похабане и нове новчанице са једне на другу гомилу, као да покушавају да неким триком повећају њихов број. Ех, да је мој тата доносио кући новац у црвеној коверти као Микијев тата Драгутин, директор фабрике, било би ту свега и свачега, а и играчке не би изостале. Драгутин је из свог зеленог аутомобила, којим би га возач довезао испред куће, износио толико кеса да би се и ја понекад збунио бројећи, иако сам завршавао други разред и знао да сабирам до сто.

     Колико пута би мама ноћу, мислећи да сестра и ја спавамо у нашој половини собе преграђеној ормаром, тихим гласом понављала тати да јој је доста живота у овој касаби и да је време да се крене даље јер, како их је лоша судбина донела, тако ће их и нека боља однети. Татин дубок глас је, иако затомњен, бубњао собом понављајући увек исту причу како неће довека бити пакер на траци и да је већ послао писма у неколико градова, интересујући се за посао. Све то се увек завршавало татиним коментаром да, једноставно, нису имали среће. И, заиста, почео сам веровати да су моји родитељи најнесрећнији пар у нашој улици, ако не и све до фонтане у центру града.

       Мој велики тата био је професор енглеског језика у земљи где се у школама учио руски језик, а мама је свој клавирски солфеђо увежбавала на радној плочи у кухињском делу. Заједно су са својом децом кренули из великог града за обећањем да ће тата добити посао у школи, а ускоро и мама, само „док колеге не оду у пензију“. Тај се одлазак одужио па сам и ја пошао у школу, а тата и мама нису добили посао. Онда је чика Драгутин понудио тати посао пакера у фабрици коју је он водио, саветујући га да је боље било какав, него никакав посао.. И тата је пристао, јер мој тата је био миран и тих човек који је слушао савете. Моја мама је неколико пута годишње позивана у Дом културе где је на старом, прашњавом и ко зна кад последњи пут наштимованом пијанину, одузетом за потребе нове власти од неког предратног апотекара, показивала уваженим гостима из престонице да и у нашем малом граду живи култура. Пијанино је испуштао звуке као да се растаје са душом, а атмосферу је употпуњавало више или мање гласно зевање уважених гостију који су једва чекали да се, после културног уздизања, преселе код Милете Ерцова на врућу јагњетину и хладан шприцер. Мама би после тих вечери долазила кући у дугој црној концертној хаљини и заривала своју лепу малу главу у шаке проклињући и себе и те задригле орангутане, како би их називала.

       Овај понедељак, и татину плату, нисмо очекивали само ми. Још више је то очекивала и показивала тета Миланка, наша газдарица. Како сам мрзео да јој кажем то „ тета“, али је мама говорила да је то одраз наше културе и да је потребно да ми, као млађи, њој говоримо то „ тета“. Миланка је била крупна, скоро као мој тата, жена која је живела сама са својим ситним, скоро прозирним, сином Војиславом, Војчетом, у огромној, на спрат, започетој, а никада довршеној, ружној кући у исто тако ружној улици. Нас станаре је држала „да јој праве друштво“ док јој је Станко, њен муж, био „ тамо негде у Швапској“, на привременом раду. Та привременост временом је постала трајност, и већ су беспослене жене, наслоњене на ограде говоркале да је Станко тамо нашао другу, старију Немицу, којом се оженио. А Станко је кући долазио ретко, само око Нове године или Ускрса који су они славили, а он користио да се довезе у великом као лађа ауту, већем и од директорског Драгутиновог. Тада би Војчета ставио на предње седиште и до бесомучности окретао кругове, док је он цичао задовољно, по нашој највећој, а уједно и главној улици. Вечери је проводио по кафанама, плаћајући пића непознатим гребаторима и локалним пијанцима, који су за ту цену слушали Станкову причу о том уређеном и далеком свету у коме се цени арбајт, и у коме је и он нашао мало и безначајно, али у његовим причама, заслужно место. Код куће је Миланку редовно тукао и опомињао „да му чува поштење док он тамо грбави кичму“. Сестра и ја смо све то слушали из прикрајка наше половине спаваће собе јер, мама је опомињала, у те дане не би требало да будемо у дворишту, како би ОНИ имали свој мир. Када би се сва та прича о Станковом привременом повратку кући завршила, и он одјурио својој фабрици у Немачку у својем лађа-ауту, вратило би се и оно пређашње стање у наше животе. Миланка би заузела своје место у углу балконских врата, одакле је, као какав паук, помно пратила шта се дешава у комшилуку, вечито спремна да одреагује на сваки узнемиравајући покрет, а Војче је, тај мали бледи паук испод камена, седео на другом степенику и представљао мамину верну и врло гласну, извидницу.

       Наравно, највише смо пута у мрежу били ухваћени сестра и ја. Сваки наш јачи узвик, неконтролисани смех или било која дечија лудорија биле су повод  да се тета Миланка откине од свог положаја и сјури низ степенице у својој кућној хаљини и бучним, дрвеним кломапама, дару њеног вољеног Станка. И док је вредни Војче препричавао и додавао још неки грех на наш рачун, тета Миланка би мене и сестру већ грабила под мишице и попут Пере, нашег градског милиционера, спроводила, без куцања, у наш стан. Мама је тамо стајала и главе подигнуте како би јој видела лице, слушала оптужбе, клетве и претње које су се увек завршавале поуком да би нас она „ преко колена и све по табанима, па да им те лудорије не падну на памет више“. – Ја не тучем своју децу, храбро би мама прекидала газдаричин бес, преузимајући нас од ње и гурајући нас назад, у сигурност. – Да их тучеш, били би ти бољи, зафрктала би Миланка и откломпарала наза у центар своје мреже.

Нарочито је била поносна на свој врт, и спремна да због њега пусти крв неком дрзнику који би се усудио да га, било како обешчасти. Тај њен понос био је у ствари без икаквог плана и реда засађена ледина у вечитој полутами између две суседске куће. Кроз њега је, секући га на два неједнака дела пролазила бетонска стаза која је водила, одозго, од капије са улице. Једна кајсија, јалова и смежурана, глумила је тужну врбу. Бокори разног цвећа, у мучној борби да се одрже у животу у том вечитом полумраку, окруживали су то болесно дрво. Узалудни су били покушаји да се засади и одржи парковска трава јер је, са сваком кишом или заливањем, из земље извирао шут и комади керамике, заостали после грађења куће, тако да је читав тај простор више личио на археолошко налазиште, него на део природе. Све је то био само параван, позорница за четири гипсана патуљка –баштована, још један поклон привременог Станка. Они су извиривали из свог жућкастог окружења, као какви стражари, продужене руке своје власнице, најмљени да бране тај комад земље. -  Немци, говорила је са мржњом моја сестра, под утиском филмова којес мо гледали. Био је међу њима један најмлађи, једини ћосав, који је нервирао Миланку. Био је то некакав несташко, који није желео да поступа по наређењу. Стално се превртао, кривио и поред упорних настојања да га подупру, подглаве, споје, са њему унапред одређеним, местом. Тако је и изгубио своју гипсану мотику, па је сада, међу тим маленим СС-овцима, био једини дезертер, неборац. Миланка је изгубила интересовање за њега па је сада, накривљен, избацио своју ћосаву главицу на стазу, делимично је препречујући и приморавајући нас да је прескачемо. Нама је било строго забрањено мување око тог простора и, морам рећи, да смо се ми тога придржавали.

Управо, када сам са сестром кренуо ка кући, зачуо се,горе, на улици, звук корака. Обоје смо застали и погледали. На капији се појавила очева фигура. Спретно је и бешумно отворио капију, мада за тим није било потребе јер је тета Миланка уочила његов долазак и већ клопарала кроз стан приближавајући се улазним вратима. Тата је био због нечега узбуђен и, рекао бих весео, мада сам га ретко виђао веселог, па не могу тврдити да је то и био. Лагано се спуштао низ стазу, постајући у нашим очима све крупнији. По навици је, и не гледајући, прескочио ћосавог дезертера-патуљка и ширећи руке кренуо да нас загрли, кад нас је, све троје, пресекао тета Миланкин алт – А, ви још не платисте кирију за прошли месец? Тата застаде, усправи се и рече гласом пуним извињења – Плата ће мало каснити, а са њом и ваша кирија. Али, не брините, бићете сигурно исплаћени. – Не бринем ја, глас се повиси за један степен, већ бисте ви требало да се забринете јер сам већ почела да добијам понуде за ваш стан. И можда већ неку и прихватим. – Н брините се, новац ћу обезбедити колико за сутра, тата нас просто увуче у ходник и наслони се на врата, својим широким плећима бранећи нас од  погледа газдарице. – Ух, добро је, стара вештица није успела да нас претвори у жапце, прошапута он, док смо се сестра и ја штипали како се не би гласно насмејали.

        Касније, после ручка, тата нас све окупи око стола. Држао је обе руке у џеповима, благо се њишући. – Драги моји, морам вам рећи нешто важно. Чуо се само механички звук покретања казаљке часовника на зиду. Дошао сам у посед драгоценог парчета папира, до каквог се у данашње време не може лако доћи. Он озвуче једну руку из џепа и спусти је на сто. Нас троје несвесно погледом фиксирасмо његову руку. – А, сада, рече он мало гласније и свечаније, представљам вам и ту, другом руком, направи мађионичарски покрет којим нам, на тренутак, скрену пажњу, -ово! На столу, пред нашим поново повраћеним погледима стајале су, помало згужване, две карте за циркус!!! Мама се насмеја ситно, јетко, као када је желела да тати скрене пажњу да је претерао, а сестра и ја за тренутак само се згледасмо, а онда почесмо да се смејемо и да се, већ, свађамо ко ће седети на месту број 21, а ко на месту 22. – Па, ето, поче, као да се правда, тата, Драгутин ми је дао ове две карте, он је спречен, па сам мислио да Смиља причува децу, а да ти и ја ... окрете се он мајци као да је моли да му опрости. – Дао ти је карте за циркус, а плату ти није дао, поче мама оштро, а тата брзо покупи оне две карте и гурну их назад у џеп, као кривац. – Мислио сам, да изађемо, нас двоје, одавно нисмо ... поче тата, али глас му се се изгуби у неразумљивом мрмљању и он се окрену заинтересован изненада проучавањем распореда шара на нашој завеси.

            -  Ја бих волео да идем у циркус са тобом, огласих се ја и сам изненађен својом смелошћу да се укључим у ту напету ситуацију. Данима већ прашњавим улицама нашег града крстарио је олупани и исто тако прашњави ауто док се са лименог звучника, „трубе“ како смо га звали, чула нека весела музика, а наснимљен глас непрекидно понављао како је само у наш град, на својој светској турнеји сврати чувени италијански „ Медрано“, сам својим артистима, илузионистима и кротитељима животиња. Ми смо сачекивали у улицама тај ауто и изнова слушали глас са траке, покушавајући да запамтимо те стране и пуне магије речи.

Тата се нагло окрете, скрену погледом са маме на мене и пљесну рукама као мало дете. – Онда смо се договорили, нас двојица идемо у циркус!

          После тога све се завртело као карусел. И рибање мокрим пешкиром, и навлачење плавих свечаних панталона у комбинацији са белом кошуљицом и прслуком неодређене боје, првенцом ручног рада моје мајке на који је била посебно поносна, па и ципеле баканџе, купљене за јесен, те стога мало веће и празнине попуњене новинама, све сам то стоички поднео. Циркус ми је у глави сјао хиљадама трептавих сијалица, вртећи се у круг око моје главе. Није мала ствар. Сутра ћу у друштву бити једини који је прешао границу између обичног, прашњавог света и света магије.

           Никад до тада нисам корачао поносније до тате него тада. Ишли смо средином улице, као Текс и Кит Вилер, а иза завеса су преплашени становници нашег преријског града посматрали нас двојицу ренџера који ће се храбро супротставити силесији чудовишних наказа које су ујахале у наш град предвођене Мефистом, тим злим циркуским мађионичарем. У џепу сам миловао своју карту, плашећи се да на њу прислоним своју знојну руку како се не би скинуло неко слово или број, веома битно за улазак у циркуску шатру.

           Циркус се налазио на једној ледини, тик уз простор сточне пијаце, на којој су сељаци са околних брегова, трипут годишње покушали да продају своје ситне краве или тврдоглаве главате овнове од који су грађани бежали због њихових огромних рогова или смрада, свеједно. И пре него што смо га угледали из великих топола које су расле шумећи над ишчезлим потоком, чули смо рику звери и жамор окупљеног света. Несвесно убрзах. – Полако, има времена, дохвати ме отац за раме. – Ех, лако је то теби рећи, мислио сам ја док сам каскао поред њега. Ти си досад десетак пута гледао циркус, чак и на мору кад си био, а ја ни море, а камоли циркус, нисам у животу видео. И не само ја, него ни већина ових наших суграђана који се тискају око шатре или кавеза, у животу су само слушали или читали о циркусу. Извијали су своје вратове и сударали главама у безуспешним покушајима да провире у мрашну унутрашњост шатре и бесплатно, како су и навикли у својим синдикалним навикама, виде чега то има унутра.

        Тата и ја почесмо да се пробијамо кроз гомилу. Прво тихо, а онда све гласније и сигурније, у инат овим знојавим, у пластичне кошуље обученим комшијама, колегама и осталим згубиданима, тата је објављивао да имамо карте.  И држао ме чврсто уз себе, да ме та светина не одвуче од њега, од циркуса. Направи се шпалир. Тата и ја, два ренџера, наступамо храбро, испред свих тих ознојених и збијених тела. Право према Мефистовим устима, која прете да нас прогутају у свој мрак. Закочих нагло, а веза између тате и мене пуче. Остаде ми рука у ваздуху, трагајући за очевом. Друга је и даље, у џепу, штитила улазницу. Он се и не осврну, занет музиком и програмом који је читао са плаката прикаченог на зид шатре. А, затим, и не гледајући, ухвати снажно моју руку, и привуче ме себи.

       Нисам ни био свестан када сам пружио своју карту на преглед, а већ сам се нашао у утроби шатре. Запахну ме влажан и лепљив мирис свеже пиљевине којом је био застрт повелики круг на средини. Око њега у четири реда биле су поређане, као у гладијаторској  арени, дрвене клупе, које су лагано попуњавали гледаоци, привикавајући се на тмину. Видех и директора своје школе, великог и гласног, како са цигаретом у руци, објашњава неки окупљеним знатижељницима конструкцију шатре, као да ју је он лично пројектовао и извео. Провукох се поред њега, трудећи се да будем мањи од маковог зрна, како нас је у школи стално подсећао да се треба владати. Дођосмо до својих места, тик поред  једног од четири стуба. Осећао сам се као део представе јер сам, готово нестварно, руком могао дотакнути сваког од учесника.

         А навирали су иза завесе у таласима. Жонглери, гутачи ватре, кротитељи лавова, слонова, миијатурних паса и огромних белих коња. Оркестар раштимованих инструмената, над којим би се моја мама згрозила, својом буком је још више подизао температуру у шатри. Из мрака су се чули аплаузи, уздаси, смех и понеко добацивање локалних мангупа који су користили мрак као штит пред тим храбрим људима да им се подсмехну. Водитељ, човек неодређеног порекла и језика, најавио је звезду вечери, Татјану, жену која пркоси смрти. Настаде мрак. А онда јак млаз светлости изгоре платно шатре на једном месту. Сви упреше погледе у том правцу.  Бубњар залупа до изнемоглости. Завеса нагло одскочи у страну и на сцени се појави онижа девојка у бљештавом костиму. Лаганим кораком пришла је средини и наредних десетак минута плесала по крову изводећи притом најхрабрије скокове које је овај град икада видео. Неколико пута видели смо је разбијену као лубеницу у оној пиљевини, некад свежој, а сада упрљаној коњским  изметом, али се она у последњи час хватала за спасоносну шипку и остајала да лебди, нетакнута, у висинама. Сви смо ми то посматрали са разлапљеним устима, безгласно, док се некима у угловима гасила цигарета, а некима само гасио глас у грлу. Ипак, мој тата је то најтеже поднео. Главу је повијао и исправљао у ритму скокова, пљувачку гутао сваки пут кад би се бела птица одвојила од своје гране, а очи рогачио тако да сам се преплашио да му не испадну у тај циркуски круг где би њима касније жонглирали кловнови. – Ово је, сине, ово је ... Гушио се сопственим речима и топио у зноју док је покушавао да ми објасни смисао Татјаниних скокова. Мени, десетогодишњем балавцу, који још кликере и разнобојне каменчиће вртим по џеповима панталона. – Ово је, сине мој, ... , забаци он своју главу на високом жилавом врату, па је врати и ужареним очима погледа у мене, -слобода, и ... уметност, нешто чега се у овој рупи плаше више него милицајца, додаде он тихо, толико тихо да сам морао наслонити своје ухо на његове усне како бих чуо.

       Погледао сам га зачуђено јер мој тата је био миран човек, пакер на машини, навијач локалног Ударника, човек који никад није пред нама помињао такве крупне речи. Он се освести, нагло, и показа ми прстом на други крај шатре. Тихо, гледај добро! Поглед ми запрати његов прст и прелете преко шаренила шатре. У мраку, на месту где је само пре неколико тренутака , блистао сноп спасоносног светла кроз који је нестварно, као на крилима, одлебдела Татјана, плесачица на конопцима смрти, тињала је ватра. У ствари, то је био млаз крвавоцрвене светлости, који је оживео захваљујући помицању завесе. Први пут те вечери, оркестар се утиша. И жамор замукну, у очекивању. На средину искорачи онај човек, конферансје, и он сав утишан. Главу је спустио ниско, на груди, и као нешто пребирао по кошуљи. А онда је подигао главу и очима, које су биле наливене крвљу, прешао ка занемелој шатри и рекао, више прошаптао неким заумним гласом – Мефисто, даме и другарице. Краљ тамне магије, господо и другови!

       Завеса се нагло помакну и у диму и експлозији звукова коју је производио нагло пробуђени оркестар појави се Мефисто, мађионичар, чија је фигура доминирала плакатима залепљеним по нашим зидовима. Његова прва магија је била та да је нестало најављивача за кога смо се сви касније клели да се претворио у белу голубицу и слетео на Мефистово раме. Био је то висок, у црно обучен мушкарац, чије је лице било непрепознатљиво у тмини коју је правио обод његовог шешира ( цилиндра, како је после тата причао мами). Са њим заједно на позорницу је ступила висока бледа девојка, обучена у крвави костим. Она је и објашњавала какав трик ће Мефисто извести. Било је ту разних трикова са картама, нестајањем и појављивањем разних ствари ( Чак је и нестао упаљач директора моје школе, који се појавио касније у џепу  Саве Трипковића, нашег домара у школи, што се директору и није баш свидело, али Сави изгледа јесте, па је одуговлачио са враћањем упаљача свом шефу.) што је изазивало и дивљење и смех присутних, али ја нисам био задовољан тиме. Знао сам да Мефисто чува нешто специјално за крај, нешто чиме ће остати дуго у нашем сећању.

      - Даме и господо, обрати нам се девојка када је занемео последњи аплауз. -Дошао је тренутак да се изведе наша последња тачка. Она ће од Мефиста захтевати потпуну концентрацију, па вас молим за неколико тренутака тишине. Чу се само како тихо ради генератор негде на ливади поред шатре. За то време на сцени се појавише један велики дрвени сандук, један црни огртач и нешто што је мени личило на старинску режаљу за оловку, додуше повелику, али постојале су и велике оловке којима би нас учитељ тукао у тренуцима досаде. –Гиљотина, прошапута мој отац на немо питање које сам му поставио вукући га за рукав. Ни он није скидао поглед са те справе. – Мефисто тражи од вас да му се придружите у овој борби против Смрти, тог косача који жање људске душе. Мефисто ће вас одвести до друге стране и безбедно вратити назад. Дакле, имамо ли добровољца? Глас девојке испуни шатру, ударајући о њене надуту кожу. -Имамо ли, или не?, сад већ помало подсмешљиво додаде. Мефистове црвене очи бљештале су из мрака његовог шешира. Из мрака се не чу ништа. Нисам могао видети своје суграђане, али сам осетио њихов страх. Знојили су се као стока, смрдели тамо под шатром и радили оно што најбоље знају. Трошили узалуд ваздух другим људима својим нечињењем. Свратих поглед ка оцу. Погледа ме и његов поглед паде на неку невидљиву мрву на панталонама коју безуспешно покуша да скине у том полумраку. – Но?, одјекну још једном глас. У мени се зажари нешто. Нећу ваљда тек тако препустити град Мефисту, ја, Кит Карсон ове прашњаве преријске паланке. – Ево ја ћу, крену ми глас из грла, али ме две руке сурово стргоше у покушају да устанем са клупе. Са једне стране отац ме је чврсто држао за мамим прслук-првенац, а са друге једна од дувана смрдљива тврда шака, са прстима канџама ме ошину по образу  док је њен власник надгласао мој дечији гласић – Ево, ја ћу! Ја се не плашим смрти! Аплауз олакшања испуни дворану. Од суза и беса нисам му видео лице, али ми се његов каубојски шешир и олињале фармерице одмах уцртао у памћење. Нисам познавао тог човека, а нису ни моји суграђани. Но, то уопште није било важно. Тај делија јавио се да пркоси Мефисту, да одбрани част тих на речима јаких, а на делима преслабих малограђана. Сада су сви са нестрпљењем очекивали његову победу. Или смрт под гиљотињом.

         Мени је све што је следило прошло као сан, за шта ни данас нисам сигуран да се догодило. Човек одлучно приђе Мефисту, рукова се са њим, и уђе у сандук. Шешир је задржао на глави, на шта се неки мангупи насмејаше, али их строги погледи ућуткаше. Мефисто прекри сандук црним плаштом, изговори неколико речи и без много помпе, повуче ручицу. Оштрица гиљотине паде, стопивши се са вриском очаја и страха посматрача. Мене запљуснуше сузе и почех да повраћам дуго, олакшавајуће. Тата ме је држао за рамена и шапутао ми – Није истина, није истина. Отупех за тренутак, чинило ми се.

          Звуци се јавише у свој својој јачини, скоро болној. Светлост ми испуни очи. Жмиркао сам и поводио се поред оца. Ишли смо лагано око шатре док је маса људи стајала около и пушила. Тек је било предвече, тако да сам им јасно у очима сагледавао страх, скрајнут у углове, иако су им се усне смејале, говориле велике речи храбрости и самопохвале. Говорили су о Мефистовој тачки и јавно му одавали признање. Нико није хвалио човека са каубојским шеширом, иако је он спасио наш градић, пријавивши се.  Замакосмо за угао шатре, крећући ка граду. Хтедох да упитам тату где је непознати јахач, тај стренџер који је украо моју славу ренџера, кад зачух кикотање десно од нас, тамо где се налазило место за продају карата. Окренух се, вођен неком силом. А тамо су наслоњени на последњим зрацима сунца угрејани лимени зид, стајали и пушили Татјана, голубица, она висока девојка у крвавом костиму, Мефисто и – наш храбри спасилац! Жив и здрав! Угледа ме и додирну обод свог каубојског шешира, у знак поздрава.Талас среће ме обузе, али у исто време, главом проструји и друга мисао, црвоточна- Намештаљка, све је ово намештаљка! Нема више храбрих странаца на овоме свету. Мефисто и његова магија су победили, а ми се само тешимо да има неког ко ће нас спасити!

          Отац ме једва сустиже на капији. Покушао ми је нешто рећи, али сам осећао да је и он, макар негде у дну своје душе, осећао да је нестало хероја. И да је правда изгубила. Пођох стазом наниже, више наслућујући него видећи Војчета на његовом другом степенику. – Где си био?, пресрете ме његов уњкави глас. Оћутах одговор, трудећи се да прескочим патуљка дезертера, који се излежавао на тротоару. – За циркус имаш, а нема за шта куче да те уједе, одрецитова он реченицу своје мајке, која га је пратила из угла свог прозора. Савих се нагло, још у покрету ка кући и дограбих патуљка шаљивчину, дезертера. Свом силином га, не гледајући , хитнух га ка месту где је Војче седео. Патуљак, још увек насмејан, тресну о степеник и неста у ништавилу свог дезертерског патуљастог света. Војче не беше на степеницама. Чуо сам га само како вришти међу огромним сисама своје мајке. Утрчао сам у кућу и сакрио се у најмрачнијем углу половине спаваће собе нашег изнајмљеног стана.

           Некако се и то брзо завршило. Тако тихо , да тога и нисам био свестан. Тата је пресрео Миланку још ту, у сумраку, на њеним степеницама посутим порцуланом патуљка- дезертера, и смирено и одлучно јој саопштио да за викенд напуштамо њен стан. Миланка је остала запањена и тако запањена нас и отпратила док смо силазили улицом, ми у Драгутиновој лимузини, са све возачем, а оно мало ствари из стана за нама у неком квргавом и исцепаном камиону, који је личио на свог газду као да су близанци. Тек касније, у новој кући, на неком ручку, тата је објашњавао да је он пола плате одувек одвајао за материјал, а да му је Драгутин помогао као жирант за кредит и нашавши му посао у новом граду. Све је то мој тата требало да каже мами те вечери у циркусу, али сам се испречио ја, ренџер самотног, прашњавог града у прерији. Који је хтео да га одбрани од страшног Мефиста.

       

        

      

ШТА СМО ТО ЈЕДНО ДРУГОМ ДАЛИ?

ШТА СМО ТО ЈЕДНО ДРУГОМ ДАЛИ?

Српска трилогија за децу & омладину, други део

ЛИЦА:

1.       Астерикс, Гал

2.       Обеликс, мало Гал, мало вепар

3.       Тикомир, сељак, мало нервозан

4.       Слухомир, певач- аматер

5.       Љутимир, сељак, трговац

6.       Селимир, сељак весељак

7.       Велимир, сељак, балван, тигањ, по потреби

8.       Ибрахим, политичар

9.       Баба Јага, мали привредник, у слободно време вештица

10.   Ашик, из Министарства

11.   Нина Нинџа, помоћница

12.   Милица

13.   Јапанци, Турци, Верификаторијанци

14.   Лепосава

15.   Спасоје

16.   Озрен ( голуб)

17.   Теткица Дивна

ЧИН. ПРВА СЦЕНА. ЗАВЕСА.

Јутро је. Чује се цвркут птица и гроктање и сквичање свиња. Астерикс и Обеликс се појављују на просценијуму. Они су у потрази за ручком. У Обеликсовим рукама је праћка. Уморни су.

Астерикс: Да станемо овде, Обеликсе?

Обеликс: Да станемо, баш! Цео дан лутамо овим шумама и ништа да уловимо. Кажем ти ја, Астериксе, да су се вепрови организовали. Чим су нас угледали да улазимо у шуму, одмах су збрисали. Читава шума јечи од њиховог сквичања, а од њих ни трага. Да се нису сакрили на дрво?

Махинално погледају у крошње дрвећа. Астерикс стави руку изнад очију и испружи руку.

Астерикс: Ено га ....

Обеликс не сачека крај реченице, тргне праћку и опали. На сцену падне голуб- писмоноша.

Астерикс: ... голуб.

Окрене се ка Обеликсу.

Астерикс ( љутито): Добро, ти огромни носачу камења! Јесам ли ти сто пута рекао да размислиш пре него што урадиш било шта! Колико си пута само распалио неког несрећног Римљанина пре него што смо било шта сазнали од њега! Докле ћу само да те усмеравам? Ти, ...! ( Уздахне беспомоћно)

Обеликс ( покуњено, шара ногом по прашини): Али, ...

Астерикс ( и даље љут) Ништа али! Убио си  ( клекне и узме птицу, тронутим гласом) ово јадно невино створење. Где ти је душа?  ( Обеликс звера около загледајући где му је душа, прати Астериксову тираду) Сигурно је у стомаку. Не, разбојниче, ти и немаш душу! (обара главу на мртвог голуба)

Обеликс: Али, Астериксе! Па ти си узвикнуо:“ Ево га!“ И ја сам ...

Астерикс: Шта си ти? Помислио си да је летећи вепар. По хиљадити пут ти кажем, тако ми Тутатиса, да вепрови не лете! НЕ ЛЕТЕ!

Обеликс:  Мислио сам .... ( Астерикс се загледа у голуба  и нешто вади) Мислио сам кад су они људи, Икар и Дедал могли да лете, могу и вепрови. У ствари, ако кренемо да посматрамо са летачке стране, сваки је створ летач. И мала пчелица, и лептирић и ласта што нам доноси пролеће ( Обеликс заигра на сцени, док Астерикс покушава да га стиша) и Римљанчић кад га довољно јако удариш лети... А тек вепрови сочни, кад би летели, било би потребно само да отвориш уста и они би сами ...

Астерикс ( скочи и запуши му уста) За име свих богова, ућути! Овде нешто пише! ( потури му цедуљицу под нос)

Обеликс ( озбиљно): Можда је то тајна летења. ( Одушевљено) Јао, замисли Астериксе, овај голуб је био чувар тајне летења. А сада је ми имамо! Моћи ћемо ... да све вепрове света научимо да лете! Биће то сјајно! Само отвориш уста, а они .... ( показује) право у уста!

Астерикс: Сто му летећих Римљана!  Ово је нека порука!

Обеликс ( у пола летења) Порука! Да није неки позив на ручак. Нека вепровина, можда? Не мора бити летећа.

Астерикс: Не, ово је неки позив у помоћ. Писан је овим новим писмом- телеграмом.

Обеликс: Телеграм? Никад чуо. Вероватно је неки нови римски изум.

Астерикс: И јесте римски. То је писмо којим се саопштавају битне вести. Завршава се речју... стоп. ( гледа у папир) Ово мора да је нека нова верзија.

Обеликс ( затапше): Читај, читај, Астериксе, много волим писма. Јао, што ја волим писма!!! (седне)

Астерикс: Добро, добро, кад си навалио, читаћу. Мада је мало нечитко, као да су га писали у журби.( чита)“ Ако читате ово писмо, значи да је Озрен обавио свој задатак“  ( плачно) Ето видиш, убицо, ово птиче имало је своје име- Озрен. А, ти си га хладнокрвно убио!!!

Обеликс: Не заборави, Астериксе, да је он ипак обавио свој задатак. Настави!

Астерикс: ( брише сузу) У праву си! ( Окреће се голубу) Твоја мисија, пријатељу, је завршена. Остаћеш заувек упамћен у нашим срцима. ( чита даље) „ ... обавио свој задатак, бре. Наше село је у опасности, бре. Зулумћари односе нам све девојке, бре. Ако нам ники не помогне, ће останемо сам ми мушки, бре. Помагајте, браћо, куј сте да сте, бре. Спасоје, бре.“  ( окреће се Обеликсу) Ето, то је телеграм. Шта ћемо сад, Обеликсе? Треба помоћи људима у невољи.

Обеликс: Треба, сигурно. Само једно се питам...

Астерикс: Добро, хајде кажи ми сад- Шта те мучи?

Обеликс:   Па, добро, што им не помогне тај Ники?

Астерикс ( зачуђено): Који Ники?

Обеликс: Па, тај што неће да им помогне.

Астерикс. Ма не, то ваљда НИКО неће да им помогне! Само су погрешно написали.

Обеликс ( устаје): Е, у том случају, идемо. Нећемо ваљда дозволити да нас чекају. ( крене, па стане) А где ми то треба да идемо?

Астерикс: Па не пише. Само стоји Спасоје. Значи, тражићемо Спасоја. Идемо.

 ( Излазе са сцене. Обеликс се враћа и узима голуба)

Астерикс: Шта то радиш?

Обеликс: Знаш како се каже- Боље голуб у руци, него вепар на грани. Дуг је пут, огладнећемо.

Астерикс: Ти си луд, сваштоједу! Убицо! Врећо без дна! (Нестају са сцене)

( мрак)

2.       Сцена. Мрак. Одједном, вриска, тресак. Гласови, трка, шарање светлосних снопова.

-          Не дај! Држ' га! Не тамо! Леле, куку! Не мене, ја сам наш! Јао што ме опаучи!!!  Одведоше Лепосаву! Не дајте је људи, то ми је јединче! Ко ће сад дрва да ми цепа? Ено их тамо! Држ'те их! ( завијање вука)

3.       Сцена- Шума. Астерикс и Обеликс путују. Одједном музика. Сусрећу Слухомира, песника, који је тужан. Пребира прстима по жицама и нешто певуцка.

Астерикс: Еј, Обеликсе, ено коначно неког ко ће нам коначно рећи где се налазимо. Дозлагрдило ми је више да се ломатам по овим шумама . Ову земљу би могли комотно назвати Шумадија колико је шумовита.

Обеликс: Питај га имају ли вепрове овде. Већ је два дана прошло од када смо смазали оног вепрића од шездесет кила- огладнело се!

 Астерикс: Добро, питаћу га и за вепрове, изелицо! ( Слухомиру) Опростите, господине....

( Слухомир и даље занет својом музиком)

Астерикс (јаче): Кхм, пардон, господине...! ( Обеликсу) Овај је глув као наш Тамбурикс!

Обеликс ( театрално): Допустите мени, господине. ( Слухомиру на уво) Јуху, има ли кога у тој пећини?

Слухомир изјури са сцене у страху. Астерикс за њим.Враћа га, али се овај не да. Само му глава вири на сцени.

Астерикс: Опростите мом пријатељу, незнана делијо, он се сувише дуго дружи са вепровима ...

( Обеликс се дури) А како се зова ова дивља, али прелепа земља којом ходисмо толико дана а да на сусретосмо ниједног живуљка ...

Обеликс: А вепрића од прекјуче? Оног од шездесет ....

Астерикс ( љутито) Мислио сам на РАЗУМНОГ живуљка, хомо сапиенса, човека!!!

Обеликс: Добро, де, не љути се. Човек јесте живуљка, али и лептирић, и ластавица што нам радосно пролеће доноси ...

Астерикс ( избезумљен): Шта сам ја Тутатису скривио? Теби недостатак вепровине утиче на мозак да подивља. Види, вепар на дрвету! ( Показује Обеликсу крошњу једног дрвета. Остатак сцене Обеликс проводи у истој, укоченој, позитури) ( Слухомиру) Дакле, стадосмо ...

Слухомир: Шумадија ...

Астерикс: Шта, Шумадија? То сам ја рекао. Не шали се са мном, странче, мали сам, али љут к'о осица!

Слухомир: Шумадијом је земљом зову, али је за мене Сузадија, земља туге и јада.

Астерикс: Шумадија? Стварно се зове Шумадија? ( одушевљено) Ја сам видовит! Лепо је мени говорила моја мама да учим, читам, образујем се! Видела ме је као новог Аспириникса, сеоског врача. А ја нећу, хоћу да будем табаџија к'о мој стари! Да вијам Римљане по Галији! И, ето, сад ми друштво прави онај вепрољубац.... Ех, судбино...!

Слухомир: Ех, судбино,има ли те, што сам тако тужан,  еј животе, шта сам теби дууужан! ( З. Брунцлик)

Астерикс ( за себе) Овај је гори од Тамбурикса. ( Слухомиру) Но, но, не плачи, странче. Реци ми како се зовеш и која те мука мори. Можда ти могу помоћи.

Слухомир: Слухомиром ме је мајка назвала, али боље да ми је Тугомир име- јер тугујем и са песмом другујем ...

Астерикс ( брзо): Хајде да мало одморимо од певања и да ми лепо објасниш о чему се ради.

Слухомир: Протерали су ме из мога села- кажу да нисам довољно храбар да је одбраним.

Астерикс: Да одбраниш кога?

Слухомир: Па Милицу, мога срца јединицу. Ах, моја Милице, обриши сузице, не плачи, не кваси дуге трепавице... ( З.Шимша)

Астерикс ( отима му гитару) Слушај, бато, или престајеш да певаш или ја одлазим даље! Ми такве к'о што си ти везујемо за дрво! И запушимо им уста!

Слухомир: То исто раде и моји сељани. Ах, судбино уметничка, свуда си иста!

Астерикс: Хајд, здраво! ( креће)

Слухомир: Сачекај, странче, и послушај мог живота тужну причу. Заљубљен сам од малих ногу у Милицу, Тикомирову ћерку. И она је заљубљена у мене.

Астерикс: И, добро, у чему је проблем? Питаш њеног тату и жениш се. Ту ти ја не могу помоћи.

Слухомир: Сачекај, странче. Пре неког времена наше село задесила је велика несрећа. Почеле су да нам нестају девојке- једна по једна, из ноћи у ноћ. Све што има сукњу, замркне, а не осване.

Астерикс ( за себе): Чек, чек, то ми је нешто познато...

Слухомир ( не слуша га) И тако, дош'о ред и на Милицу. Ја онда скупим храброст и одем код Тикомира и кажем му да ћу бранити својим животом девојку ....

Астерикс ( вади поруку): Знао сам! Ала сам видовит! Сто му видовитих Зорки...

Слухомир ( дури се) Ти мене не слушаш! А моје срце рањено је!

Астерикс: Извини, Слухомире, настави, настави!

Слухомир ( заузима позитуру): Кхм, дакле, ... а Тикомир ми каже да ће Милицу дати оној волини Велимиру јер само он је довољно снажан да му одбрани ћерку. А то што је глуп к'о тигањ, то нема везе...

Обеликс ( тргне се): Тигањ? Јел'то неко поменуо ручак? Вепрића, можда?

Астерикс: Гледај, побеже вепар на друго дрво!

Обеликс „отпрати“ и остане у позитури.

Слухомир: И тако, да скратим причу, Тикомир ме не жели за зета јер њему не треба уметник него дрво.

Астерикс: А да ли је ваше село близу?

Слухомир: Па, ту је негде изгубљено у овој шуми, али ја се тамо не враћам. Кад већ не могу имати љубав свог живота, остварићу каријеру на музичкој сцени.

Астерикс ( за себе): То ће нас много усрећити... Него, Слухомире, нећеш се ваљда предати без борбе.Требало би да се вратиш и покажеш Тикомиру и том Велимиру да и ти ниси мачији кашаљ...

Слухомир ( плашљиво) Не знаш ти Велимира ...

Астерикс ( наставља) ... и да си способан да одбраниш Милицу ...

Слухомир: Па, нисам баш спреман ...

Астерикс ( већ се љути) ... и својим сељанима докажеш ...

Слухомир: Е, не знаш ти моје сељане ...

Астерикс ( љутито) Па, добро, шта ти хоћеш, у ствари?

Слухомир ( пева) Ја бих да певам још мало, јер је живот само један, и до њега ми је стало, мени је вредан! ( Дејан Цукић)

Астерикс: Ако нећеш милом, онда ... о, Обеликсе!!!

Обеликс: О, Астериксе!

Астерикс мимиком показује на Слухомира. Обеликс не схвата. Астерикс понавља, али безуспешно. Слухомир схвата да је у проблему и покушава да побегне. Несрећом, удари у Обеликса и онесвести се.

Обеликс: Звао си ме, друже?

Астерикс ( уздахне) Шта сам ја боговима скривио да ме с тобом споје? Хватај га и идемо!

Одлазе. Мрак.

Друга појава.

СЦЕНА ПРВА. СРПСКИ ЛОГОР У ШУМИ ( ватрица на којој се окреће вепрић, около седе сељани и међу њима Милица)

Први на сцену ступа Обеликс. Он је нањушио вепра. За њим Астерикс, а на крају Слухомир који се осврће на све стране као да му је непријатно.

Обеликс: Мора да је то то, Астериксе. Мене мирис вепрића никад није преварио.

Астерикс: У реду је, биће и вепрића за тебе. Пусти ме да разговарам са њима. ( обраћа се Тикомиру) Бонжур, добри човече!

Тикомир: Нисам ја Божур. Он је умро пре десет година, Бог да му душу опрости. Ја сам Тикомир. А, ко си ти странче?

Астерикс: Ја сам Астерикс, а ово је Обеликс. Ми смо Гали.

Обеликс: И много смо гладни. ( Астерикс га гурне)

Астерикс: Добили смо поруку да вам је потребна помоћ, па смо, ето, стигли.

Тикомир: Вас двојица? ( погледа преко Астериксовог рамена у Слухомира) И заједно са овим шоњом? Хе, хе, јака сте ми ви војска!

Астерикс ( увређено): Ако вам ми нисмо добри,.... Идемо, Обеликсе!

Обеликс ( не одвраћа поглед са вепровине) Али, Астериксе, .... Само што није готов! Јао, што мирише!

Тикомир: Добро странче, немој се одмах љутити! Што нас је више, боље ћемо се одбранити! Приђите да се упознамо ... Ја сам Тикомир, сељак!

Астерикс и Обеликс се упознају са осталом дружином.

Тикомир: Ово је Љутимир, ово је Селимир, он и није свој јер је као мали упао у казан са ракијом.

Обеликс: Стварно? И ја сам као мали упао у казан и од тад  сам овако јак.... А ти ми не изгледаш претерано јак. У чему је твоја тајна?

Селимир: Ја комуницирам са Верификаторијанцима....

Обеликс ( глупо) Аааааа! ( Астериксу показује лупањем у главу да Селимир није нормалан)

Тикомир:  А ово је ... Велимир. Мој будући зет. ( Слухомир устукне три корака назад). ( Обеликс приђе Велимиру и они се дуго и чврсто поздрављају, толико чврсто да их на једвите јаде раздвоје)

Астерикс ( гледајући ка вепру, где је остала сагнута још једна особа) А, ко је онај јуноша што је остао поред ватре?

Тикомир: Јуноша, какав јуноша? (схвата) Леле, сад ћу га убијем! ( скаче ка Астериксу) Ти моје чедо зовеш јуношом? Моју јединицу!

Селимир: Немо', Тикомире, немо', ти си родитељ!

„ Јуноша“ се окреће и видимо да је то- Милица.

Астерикс: Пардон, Тикомире, нисам видео да је то девојка. И то девојка и по.

Тикомир: Маскирали смо Милицу како је не би разбојници препознали и одвели као што су и остале одвели.

Слухомир ( прилази Милици): Милице, љубави моје срце припада само теби!

Милица: Ма, иди бре Слухомире, немој да лупаш! ( тресне га по плећима)

Слухомир ( једва се поврати): Милице, што ја волим жене са чврстом руком!

Милица: Дођи да те треснем и са друге стране, да ме волиш још више!

Слухомир ( види да му Тикомир прети) Нека, нека, има времена за нашу љубав! Видећемо се касније .... кад мало преболим.

Обеликс заборави на вепра и упиљи очима на Милицу. Крене ка њој, али му се испречи Велимир. Гледају се тренутак-два, а онда се раздвоје.

Астерикс: А, ко је међу вама Спасоје?

Тикомир: Нико. Он је нестао.

Астерикс: Како нестао?

Тикомир: Лепо. Нестао је још онда кад су отели Лепосаву, Љутимирову ћерку. Од онда га нисмо ни видели, ни чули. Девојке су нестајале једна по једна, увек ноћу. Остала је још само ( тронутим гласом) Милица, моја лепотица. Њу ће, богме, мало теже да ухвате.

Астерикс: А на кога конкретно сумњате, мон ами?

Тикомир: На Турке, семе им се затрло!

Астерикс: На Турке!

Тикомир: Турци изелице! Ево има толико година откад су нас поробили ( патетично), притисли нас ко камен кисео купус, и цеде ли цеде!

Обеликс: Ти Турци су ко они наши Римљани, јел'да, Обеликсе?

Тикомир ( патетично): Пропишташе удовице, заплакаше сирочићи, јер ми добра од њих не видесмо .....

Селимир: Шљиве.

Тикомир (укочен у позитури, нагло пада у ритму): Шљиве? Шта шљиве?

Селимир: Ти рече- ми добра од њих не видесмо, а они нам донесоше шљиве, од којих се ти добро обогати...

Тикомир: Кхм,кхм, ти , Селимире, много кукуричеш, пази да ти не летне глава ко петлу... Дакле, ти крвници који само узимају,а не дају...

Селимир: Ораси, кајсије, трешње ....

Љутимир: Мостови и јавне чесме, пописи становништва, све су нам то Турци донели ...

Милица: Калдрму и колаче, бурек ...

Тикомир (љут, тргне нож) Осим тога побројаног, да ли су нам Турци ишта донели?

Сви ( уплашено): Нису, нису, нису!

Тикомир: Дакле, ЈА сумњам на Турке, нарочито од онда кад их је Велимир поткачио ....

Астерикс. А, шта се тада десило?

Тикомир: То ће боље тај ( показује на Слухомира) колибри да вам отпева, он је био присутан.

Слухомир ( чисти грло): Па, коначно да се и мој рад цени. (Док он започиње песму, пада мрак на њиховој страни, а на другој страни Велимир и његова мајка играју игру):

„Поранио Велимире млади,

Једно јутро, негде око подне,

Из кревета подигла га мајка,

Подигла га 'леба да заради.“

Мајка/Милица:

„ Устај, сине, млади Велимире,

Мени старој дојадило мајци,

Да ти перем кошуље крваве,

Иди, сине, себе пос'о нађи,

У државној, сине, служби, у царевој!

Слухомир:

Син је стару мајку послушао,

Кренуо је у град на посао,

Ал' је путем много балдисао,

Па он поче себе тражит 'лада,

Како би се, млађан, одморио!

(Велимир леже под дрво и ускоро заспи)

Мало време после тога прође,

Путем иду незнане делије,

А какви су да те страх облије!

(улазе на сцену два Јапанца са шеширима)

Прозборише на језику странском,

На језику странском, на јапанском!

Јапанац 1.                

О, мој брате Шимогучи- сане,

Што се тамо вију црне вране ....

(светло на Тикомира и екипу. Тикомир се заблене у Слухомира, тргне нож и завапи)

Тикомир: Шта то булазниш, море! Са'ћу те са'раним! ( Скаче на Слухомира)

Селимир: Немо', Тикомире, немо', ти си родитељ!

Тикомир: Лажовчино, никакав песниче. Какви, бре, Јапанци? Јеси ли ти, луд, море?

Слухомир: Па, реко', да дам себи мало уметничке слободе ....

Тикомир: Море, кад те до'ватим овим ножићем, ослободићу те ја, ал'живота! Бежи, бре! ( окрене се Јапанцима) А ви, лимунари, тутањ! Ја ћу да испричам шта се десило! (Објашњава) Овај несрећни Велимир залего под букву.Лези, Вељо, ( Веља легне), а отуд наишла два Турчина. ( улазе опет они Јапанци, али сад као Турци) Овај се растего преко целог пута, а Турци, бесни, одмах запенили. Ајд', сад ви!

Турчин 1.

„ Море, Вељо, с друма се уклони!“

Велимир/ Тикомир:

Ој, Турчине, са Сунца се склони!

Турчин 2.

Море, Вељо, с друма се уклони!

Велимир/ Тикомир:

Ој, Турчине, са Сунца се склони!

Тикомир: И ту Велимир лепо, људски им објаснио да се склоне ( Велимир тргне чекић и млатне Турке. Одвлачи их). Е, сад, испоставило се да су то били Турци порезници који су носили три ћемера блага које је Веља, дабоме, дао мени .... својој старој мајци. И, да скратим причу, због тога нам се Турци свете и краду нам девојке.

Астерикс: Па, то је онда мали проблем. Вратите Турцима новац и, воала, готово!

Тикомир: Ех, у томе и јесте проблем! Нема новца!

Астерикс: Али, како нема? Па, стара мајка....

Тикомир: Нема новца, отиш'о у инвестиције!

Селимир: Па јес'! Инвестир'о си ти у два вола!

Тикомир: Селимире, ће да оду ови Гали!

Астерикс: Добро, господо, сачекајте! Ако нису Турци, мора да има још некога кога би интересовале ваше ћерке.

Љутимир: Па, оно, вала, да знаш, и има!

Тикомир: Само сам те чекао! Опет ћеш ти оно!

Љутимир: Па и ти наврћеш на Турке, па бих могао и ја ....!

Обеликс: А, о чему је реч? Мислим да је вепрић при крају. Да пожуримо, па да једемо. Штета је да се хлади.

Љутимир: Па ево видите, у нашем комшилуку живи та баба- Јага, вештица. Она је главна кад треба да се изведе неко зло или кад треба на неког да се баце чини .... И она тражи младе девојке за справљање напитака ....

Тикомир: Ајде, не булазни, Љутимире, сви ми овде знамо да ти је пропао посао са баба—Јагом и оним кочевима за парадајз, па сад хоћеш да јој се светиш.

Љутимир: Ти кочеви немају везу са овим, то је био лош пословни потез. А и ти си почесто одлазио код врачарице ....  Причају људи ...

Тикомир потеже нож, Тугомир се злобно насмеши и ућути.

Тикомир: То су све празне приче, бајке за децу. Кога још може да уплаши једна безуба баба?

Селимир ( страшним, патетичним гласом) Али њене очи и уши су свуда.... Кога она попреко погледа, он натрашке хода ....

Тикомир ( мање одлучно) Селимире, не замајавај народ, но плети те чарапе .... Хе, хе, драги гости, да се прихватимо ми печења ....

Селимир: Виђали су је сељаци како лети гола на метли више села ...

Тикомир ( сад већ у страху): Ћути, Селимире, чуће те.... ( Астериксу  и Обеликсу) Извол'те, извол'те!

Астерикс: Па, ово ме већ подсећа на Галију! И ми тамо имамо вештице .... Могли бисмо касније до ње ....

Обеликс: И мене ово прасенце подсећа на Галију! Да једемо, доста приче!

( Хукање сове. Шумадинци у паници)

Тикомир: Који вас је ђаво терао да је помињете? Сад ће неко да плати за све ....

Астерикс: Али, монами, то је само сова!

Љутимир: Коме та закука на кући, обр'о је бостан!

Обеликс ( изнервиран) Кад вас молим, да једемо! Нисам ништа ручао!

Чује се мјаукање. Општа паника на сцени. Шумадинци скачу један другом у наручје, неки се крсте, неки пљуцкају. Астерикс и Обеликс су, у први мах, збуњени, а онда се насмеју.

Астерикс: Хеј, славни Шумадинци, па уплашили сте се једне обичне мачке!

Тугомир: Није обична ....

Тикомир: То је баба- Јагина ....

Селимир: Црна мачка и .....

Милица ( високим гласом) И побиће нас СВЕЕЕЕЕЕЕ!

Општа трка.

Обеликс: Е, баш су шашави ови Шумци!

Астерикс: Шумадинци!

Обеликс: Шашавији су и од Римљана. Дођи, мацо, дођи, ле мјау!

Тикомир: Немој је звати, то нас баба- Јага шпијунира. Коме мачка пређе пут, готов је. Пу, пу, пу, беж'у воду, сотоно!

Астерикс: Тако паметан и храбар народ , а верујете у бапске приче! Ко је још видео да је неком мачка наудила...

Селимир: Станимир из Прекодолце, саплео се на њен реп и сломио врат....

Љутимир: Ранимиру из Рготину, крава почела да кукуриче ...

Тикомир: Миломиру из Трбушнице израсли рогови јер је мачку гађао каменом.

Обеликс: Глупости! Ја ћу реп, први сам се јавио!

Утом загрми. Астерикс скочи Обеликсу у наручје, овај га испусти, па Милици под ноге. Шумадинци их збуњено гледају.

Обеликс: А...а...А стериксе, јел'пало?

Астерикс: Пао сам само ја, врећо глупа!

Обеликс: Тутатиса ми, добро смо прошли!

Слухомир: А, шта ви тачно радите?

Астерикс: Па, зар не видите! Небо се спрема да падне нама на главу!

Шумадинци се смеју. Астерикс и Обеликс су увређени.

Слухомир: Е, ово мора у песму да се стави! ( вежба) „ Небо паде, нас нестаде! Како паде, тако и остаде“

Астерикс: Бар се не плашимо мачака!

Нарогушили су се и једни и други. У том тренутку зачује се завијање вукова. Прво далеко, а онда све ближе. Сви се осврћу.

Астерикс: Немојте ми речи да се сад плашите и вукова!

Тикомир: Није ово вук. Ово је нешто опасније.

Нестаје светла.

Селимир: Ко угаси месец, спаде ми петља од чарапе.

Трка, фрка, паника. Гласови.

Глас: Држ'га! Ту, ту!

Глас2: То ми је око!

Глас 3: Не дај, утече!

Светло. На позорници су сви, осим – Милице!

Селимир: Ето ти сад!

Љутимир: Нестаде и Милица!

Тикомир ( очајан): Нема моје лепотице! Нема мога јединчета! Отели су га клети Турци, семе им се затрло!

Љутимир: Ма, да није, ипак, она бабетина умешала своје прсте?

Астерикс: Господо, хајдемо да на миру размислимо. Видите ....

Тикомир: Крви ћу им се напити! Размислио сам ја довољно! Велимире, полази! И понеси чекиче!

Љутимир: А ја одох до ... бабе. Можда је Милица код ње. А и да видим за оне кочеве!

Слухомир: Идем и ја са вама. У друштву је лакше путовати ... и певати.

Тикомир: Са мном не идеш! Није ово посело, него рат! Иди са Љутимиром!

Слухомир: Ја вам се свечано кунем да ћу спасити Милицу и ...

Тикомир: Не будали, певац! ( Одлази)

Љутимир: Полази, Слухомире, или ће ти девојка бити одведена и претопљена у мелем за вечиту младост. А ти, Селимире, идеш ли?

Селимир: Испала ми је петља на чарапи. Идите ви, стићи ћу вас! (за себе) Ја ћу овде причекати своје пријатеље...

Астерикс: Обеликсе, идемо и ми. Немам ти ја уопште поверења у ове Шумадинце. Направиће неку глупост! Ја ћу ..... ( осврће се) Обеликсе, где си?

Обеликс ( поред вепра): Види га како му је слатко окце, па мала длакава брадица, па округла плећкица... Могли су га још мало на ватрици...

Астерикс( Вуче га): Полази, врећо сала, изгубише се у овим шумама! Ти ћеш са овима до оне бабе, а ја ћу са чичицом до Турака. Они су ми некако сумњивији... Полази!

Обеликс: Ох ти, сурови човече! Оставити ово сирото прасуленце само у овој злокобној шуми...

Селимир: Неће бити само, ја ћу га чувати!

Обеликс: Тога се и плашим!

Астерикс: Полази, ждероњо! Ах, лепо је мени говорила моја мајка...

(Одлази свако на своју страну)

Селимир (диже руке): О велико братство Верификаторијанаца, прикажите се!

Мрак.

Трећа појава.

Канцеларија код турског паше. Радни сто. На зиду пашина слика. У углу пашин помоћник пише пароле. Паша је професионални политичар који и кад нешто каже не каже ништа.

Тикомир ( нахрупи у собу): Добар дан, многоглави пашо!

Ибрахим: Хм, да, како се узме.

Тикомир ( загледа около) А ти си у неком великом послу, зар не. Растрчао се овај твој мали ....

Ибрахим: Па, како се узме. Ради се, али се и одмара. Човек падне са крушке, па се одмори, а камоли у овим важним и исцрпљујућим државничким пословима.

Тикомир: Ако, ако, ради ти. Или одмарај. Него, ја бих да те нешто приупитам ...

Ибрахим: Тикомире, опрости што те прекидам, знам да ти је веома битно то због чега си дошао, али пре него што се упустимо у било какву расправу о предмету твога интересовања, учиниће ми то задовољство да ме упознаш са својим пријатељом, који је сигурно странац.

Астерикс: Тако је, господине, ја сам Астерикс, Гал. ( креће ка паши)

Ибрахим (удаљава се до стола) Хм, Гали, Гали.... Германи, Готи, Грузини... Добро је, нема Гала. ( прилази Астериксу, који му пружа руку) Добродошао, странче! Драго ми је да могу да те угостим у име мог падишаха цара ... ( ставља руку у позицију примања новца)

Астерикс ( збуњено гледа у његову руку): А зашто је добро што сам ја Гал, а не Герман?

Ибрахим ( и даље држи спремну руку) Видите, господине, добро је то што ми нисмо у рату са Галима. Сада је у нашем царству изборна година, а ја сам поново кандидат, да напоменем једини, па не би било добро да ме виде са неким ко је у непријатељству са нашим царем. Била би то ружна мрља на мојој каријери. ( потури руку пред Астерикса)

Астерикс ( збуњено погледа у Тикомира, па, најзад и он направи исти покрет ка Ибрахиму) Чудан неки начин поздрављања имају ови Турци.

Тикомир ( уздише и вади кесу са новцем) Ех, због тог поздрављања ми и пропадосмо! ( пружа новац Ибрахиму) Изволи, пресвети пашо!

Астерикс: Али, то је мито!

Тикомир: Јесте, то је Мита и друг му Корупција!

Ибрахим: ( седа у фотељу, ноге диже на сто, зева) Господо, ви знате да сам због државничких обавеза веома заузет па бих вас молио да се у циљу даљег просперитета наше државне заједнице дотакнемо конкретних питања ваше данашње посете, а све у циљу билатералног разрешења конфликта.

Астерикс: Ау, ала сте ви начитани!

Тикомир: Јес', увек га он тако закукуљи да на крају увек заборавим зашто сам уопште дошао код њега, мада никад не заборави да ми тражи паре!

Ибрахим: Дакле, Тикомире, шта је то што си дошао да ме питаш?

Тикомир ( за себе) Добро ти знаш зашто сам ја дошао! ( Ибрахиму) Пресветли ефендија, има већ неко време како се у нашем селу дешавају чудне ствари ....

Ибрахим ( гледа у нокте) Конкретно, човече, конкретно. Само чињенице! Време је новац! Ах, ви неотесанци, кад развучете причу... Чињенице су ми потребне како бих адекватно продро у срж проблема и, уколико ми то многобројне обавезе допусте, на маргинама многобројних међудржавних сусрета, хендловао са вашом апликацијом ...

Велимир ( тихо) Мене боли глава...

Тикомир (већ љут) 'Оћеш конкретно, а! Враћај ми ћерку, лопужо! ( креће ка Ибрахиму који се сакрије иза стола) Сад ћу да те исечем на резанце, крвопијо!

Ибрахим: Молим, то је побуна! Зваћу органе реда да адекватно реагују и овог, овог .... терористу приведу лицу правде! Какав је то начин! Ја сам одговорно лице и на државној сам функцији па је и сваки напад на мене напад- на државу!

Астерикс ( покушава да смири Тикомира) Полако, Тикомире, полако ..... ( сети се) Немо', Тикомире, ти си родитељ!

Тикомир ( опуштен): Смирио сам се... Како да будем родитељ .... кад ми нема детета.... одвели су моју Милицу!

Ибрахим ( иза стола) Кога су одвели?

Астерикс: Ви не знате? Неко је украо његову ћерку. И не само њу, већ и све остале девојке из села...

Ибрахим: Нисам упознат са чињеничним стањем. Знате, криза је, па нам је и буџет скресан. Припадници моје тајне службе су послати на принудни одмор, а ја сам, ето, остао необавештен. Од службеника имам само Ашика, а и он ми је овамо послат као испомоћ из Министарства за смешно ходање!

Астерикс: Министарство за .... шта?

Велимир ( мало гласније) Мене боли глава.

Ибрахим: Ашиче, дођи овамо!

Ашик ( прилази у најсмешнијим могућим облицима кретања): Звали сте ме, преподобни мој Ибрахиме, драгуљу у султановој круни, звездо водиљо наше како унутрашње, тако и спољашње политике, фактору стабилности на овим просторима ....

Велимир ( још гласније) Мене боли глава.

Ибрахим ( уз осмех и лажну скромност): Добро је Ашиче, верни мој коалициони партнеру! Иди и донеси нам по филџан кахве, да утврдимо које су насушне потребе наших гласача!

Ашик одлази у свим могућим и немогућим позама.

Ибрахим: Ето, видите у каквим условима радим последњих дана. То од мене захтева увећан напор како бих адекватно одговорио на захтеве новог времена јер лидерство захтева и одговорност за ближњег свога ..

Тикомир: Опет он почиње са војим: „ Трла баба лан да јој прође дан“.

Астерикс. Молим вас, Ибрахим- пашо, да помогнете мојим пријатељима овде.

Ибрахим: У реду, спреман сам да вас саслушам. Почни, Тикомире!

Тикомир: Ето, пре неких недељу дана, таман што паде ноћ .....

Улази Ашик са послужавником  са кога пада и просипа се кафа. Покушава да послужи госте, што Тикомира разбесни.

Ибрахим: Лепо сам ти рекао, Ашиче, да кахву сипаш тек кад дођеш овде.

Ашик: Опрости, пресветли, ствар навике, из Министарства.

Астерикс ( загледа се у пароле): Опростите, пресветли пашо, али објасните ми ово: На једној пароли пише:“ Живео Ибрахим!“, а на другој:“ Доле Ибрахим!“ То значи да сте ви истовремено ....

Ибрахим: И за и против себе! Тако је! Видите, у питању су основе демократије: право да будеш за и право да будеш против!

Астерикс: Али, како је могуће да ви будете и за и против?

Ибрахим: Па, рекох вам, због штедње. Укинули су министарство за опозицију, па сад морам један дан да будем за себе, а други дан против! Хоћете ли да видите како изгледа опозициони митинг?

Ашик: Немојте, газда молим Вас, прошли пут кад сте разбијали демонстрације, разбили сте ми главу. Имате много тешку руку!

Астерикс: Хвала вам, али ми бисмо заиста пронашли те девојке.

Ибрахим: Још једном понављам, у светлу тренутне ситуације, нисам у могућности да вам пружим адекватну подршку и обезбедим потребне безбедносне снаге које би обезбедиле враћање припадница поносног шумадијског народа.

Велимир: Јао, људи, ја њега ништа не разумем! Заболела ме је глава од толике празне приче!

Тикомир ( зачуђено): Вељо, сине, па ти говориш!?!

Велимир: До сада сам ћутао и чекао да решите ствар, а сада преузимам ствар у своје своје руке. Ти, поломљени, узимај те тарабе и полази испред мене. А, ти ( окреће се Ибрахиму), ти што закукуљиш па одмомуљиш, долази овамо да нас водиш код девојака!

Ибрахим: Али, кажем вам да девојке нисам видео још од прошлих локалних избора. А и онда су ми их потурили у чадор, нисам их ни пипнуо, мандата ми!

Тикомир ( хвата га за уво) Полази, сад ћеш да нам платиш за све!

Мрак.

Четврта појава.

Пећина код баба Јаге. То је шверцерски брлог у коме на све стране висе разни предмети: флаше вина, гардероба, месо. На офингерима лажни Версаћи, Долче, кочићи за парадајз ... Баба Јага је вођа те дружине, административац, скоро па директор предузећа.

Глас 1: Отвори се, сармице! Отвори се, Сурдулице! Отвори се супице! Отвори се, проклета пећино! Отвори се, дабогда се никад не отворила!

Глас 2: Али, баба! Како ћемо сад ући? Проклела си је!

Баба Јага искаче на сцену. Отреса прашину са себе.

Баба Јага: Последњи пут да користим ово електронско закључавање! Увек заборавим шифру! Лакше је било са оним катанцима. Трећи пут ускачем кроз прозор.

Нина Нинџа ( ускаче за баба Јагом): Али, баба! Колико сам ти пута рекла да нема потребе за закључавањем! Ми смо сада регистрована фирма!  Увоз- извоз и све те ствари.

Баба Јага: А шта ако нас покраду лопови?

Нина Нинџа: Па од нас, баба, нема већих лопова одавде до .... Мешева!

Баба Јага: Црнка, смотај тај језик да те не бих претворила у гаврана!

Нина Нинџа: Али, баба!

У том тренутку на сцену ступају Обеликс, Љутимир и Слухомир.

Обеликс: Јао, момци, па то су Алибаба и четрдесет хајдука! ( прилази баба Јаги и Нини)

Баба Јага: Какав бре, Али- баба! Ко сте ви и како сте ушли?

Обеликс ( вади фотографију) Ја сам ваш велики обожавалац! Сакупљам све ваше сличице. Мооолим вас, потпишите ми се овде! А где су вам четрдесет разбојника? Отишли у набавку, а?

Баба Јага ( загледа фотографију) Каквих, бре четрдесет разбојника!?! И за ову једну  једва паре саставим! Знаш ли ти колико кошта пензионо, социјално, слободни дани ...

Нина Нинџа: Ја никад не добијам слободан дан!

Баба Јага: Никад га и нећеш добити кад толико причаш! Чекај, бре, дебели, па ово нисам ја! Овај има бркове! И чалму! Ово је неки Турчин, бре! На!

Обеликс узима фотографију и загледа прво њу, па онда бабу и ишчуђава се.

Баба Јага: О, Љутимире, откуд ти? Нисам знала да смо колеге по занату. Улазиш крадом, а?

Љутимир ( упола гласа) Ма, не, што крадом? Врата била откључана, па рекосмо да навратимо...

Баба Јага: Која врата?

Љутимир ( слободније) Па, ова мала, позади. Била отшкринута и ми ушли... Звали смо те, мајке ми!

Баба Јага се окрене и припрети Нини прстом: А, ми кроз прозор, а?

Нина Нинџа: Али, баба!

Баба Јага: А ко вам је овај дебели?

Слухомир: То је велики галски јунак Обеликс и дошао нам је помоћи да повратимо наше девојке.

Баба Јага: Да је велики, велики је! Еј, бре, бежи од тих ораха, изелицо! Врат сам могла да сломим док сам их брала! То кошта, еј!

Обеликс се склања, али одмах навали да претура по нечем другом. Надаље је њиме забављена Нина Нинџа.

Баба Јага: Какве девојке помињеш, Љутимире? Ти си жењен човек, како те није срамота!

Љутимир: Ма нисам у питању ја! Очију ми! Неки ђаво дође ноћу и фииик- нестане девојка! Тако исто и моја Лепосава нестала. Па, ето ја дошао ....

Баба Јага: Да видиш да није код мене. Еј, бре Шумадинци, па кад ћете једном да научите да није свака баба вештица.

Љутимир: Ма какви, нисмо ми то мислили. Ја рек'о да обиђем онако, реда ради ....

Баба Јага: Аха, и успут да видиш како ти напредују кочеви за парадајз! Јели бре, кад ћеш да их носиш одавде, само сакупљају прашину?

Љутимир: Али, шта ће мени толики кочеви?

Баба Јага: Откуд ја знам, продај их Турцима. Њима увек мањка кочева за непослушне. Ево, пре неки дан Беше овде Ибрахим и купио 200 комада, каже, иду избори, па ће да натакне на колац све оне што су гласали против њега ....

Љутимир ( пипа се за тур) Добро да си ми рекла, да знам за кога ћу да гласам ....

Слухомир:Прекините са разговорима празним, ја о кочевима не желим да булазним. Бакице, чуо сам да си раније имала посла са младим девојкама. Да ти се није, бакице поткрала случајно нека и синоћ, нека по имену Милица, а?

Баба Јага: Мали, пази на језик!

Слухомир: Не плашим те се, бакице! Мене љубав штити од сваке опасности! ( подиже гитару)

Баба Јага: А, рецимо да те ја претворим у .... зеца?

Слухомир ( нагло): Јао, види што је лепа гардероба. Италијанска, јел'да? Види се штеп, оригинал!

Баба Јага: Јесте, мали, то ти је ориђинал Долче Џабана! Баш ти стоји... неумерено!

Слухомир ( загледа): Нешто се чудно пише Италија: Маде ин Цхина!

Баба Јага: То ти је град у Италији! Слушај, мали, узимаш ли ти то или не? Немам времена за губљење!

Слухомир: Узимам, колико?

Баба Јага: 3 дуката!

Слухомир: Много је! Два!

Баба Јага: 6!

Слухомир: 4!

Баба Јага:5!

Слухомир:6!

Баба Јага: 2!

Слухомир: Три! Продато! ( окреће се дружини) Ала сам погодио цену! ( гледа у новчаник) Имам само пет дуката.

Баба Јага: А ја немам ситно! Узми још нешто за два дуката!

Слухомир: Шта да узмем, шта да узмем ....?

Нина Нинџа: Узми један колац.

Слухомир: Шта ће ми колац, могу га набавити у свакој шуми.

Нина Нинџа: Али не овако леп и обрађен. На њему можеш да одмориш или да њиме чачкаш уши..

Слухомир: Добро, хајде узимам ...

Обеликс ( носи венац белог лука): Видите шта сам нашао, бели лук. Подсећа ме на моју Галију.

Баба Јага: Ево, за госта поклањам и венац белог лука, па нек иде живот!

Обеликс: Хвала, Али- баба! Баш сте ви нека фина госпођа. Није ми јасно зашто вас ови Шумци ....

Слухомир: Шумадинци, молим!

Обеликс: ... Шумадинци зову вештицом!

Љутимир и Слухомир: Није баба, није озбиљно, шали се он....!

Баба Јага: Јао, шта ћу сада да вам радим! Нинџа, метлу! Кад вам требам, онда:“ Бакице, мила, помози!“ Исправљам шепаве, уклаљам девојкама  брчиће, гледам младожење кроз вепров нос ....

Обеликс: Вепрић?

Баба Јага: Не прекидај! Спајам неспојене! Набављам вам љубавне напитке, подижем занемоћале! И, где је ту захвалност? Кад вам не фали ништа, онда је Јага вештица, лопов ....! Незахвалници! Да вам није мене, још бисте се за помоћ молили дрвећу у шуми! 

Нина Нинџа: Изволи бакице! Чаробни штапић?

Баба Јага: Не! За ове замлате довољна је и метла!

Нина Нинџа: Али, баба!

Обеликс. Јао, што споменусте вепрића! Ммммм! Што ја волим веприће!

Баба Јага: Е, кад их волиш.... Нинџа!

Нина Нинџа: Изволи, бакице! ( пружа јој штапић)

Баба Јага: Гроктав и чио, вепрић ми био!

Обеликс пада на све четири и постаје вепрић.

Љутимир: Е, па сад ми идемо! И немој да се љутиш! А ја ћу већ послати неког да узме те кочеве! Хе, хе, а за девојке, не брини! Знамо да ти ниси отела девојке, далеко било! 'Ајд, здраво!

Слухомир: Извини, бакице, мало сам се занео! А, јел' би могла да ми направиш мелем за гласне жице, нешто ме гребу ...?

Баба Јага: Марш, бре ..кхм.... дођи следеће недеље и понеси пет дуката!

Нина Нинџа: Али, баба!

Баба Јага: Па шта, бизнис је бизнис!

Слухомир ( извирује иза завесе): Гиц, гиц! Обеликсе! Гиц, гиц!

Обеликс се огласи и на све четири изађе са сцене.

Појава пета. Последња.

На сцени се сусрећу сви наши јунаци.

Тикомир: И, нема је нигде! Џабе идосмо до Ибрахима.

Астерикс: Али, са друге стране има ту и добрих вести. Знамо бар да Милица није тамо.

Тикомир: Ви Гали сте баш чудан народ. У свему гледате добру страну. А ми Шумадинци највише волимо да плачемо и да жалимо за просутим млеком.

Астерикс: А да ли ћете ослободити Ибрахима и његовог момка?

Тикомир: Ма хоћемо, само мало тврдимо пазар! Да види мало како је ван фотеље, у бази.

Са друге стране улазе Љутимир и његова екипа.

Љутимир: Јел'нас прати?

Слухимир: Не видим је више. Мислим да смо јој утекли. Гиц, гиц! ( уводи Обеликса) Тешко је данас бити херој. Шта све човек мора да трпи!

Астерикс ( притрчи Обеликсу): Верни друже мој! Ох, како је горка судбина твоја! Широм света у све његове кутове бацао нас је судбине ветар, а ти данас дочека да живот наставиш као- ВЕПАР! ( почиње да се смеје) Ха,ха,ха,... што си тражио, то си и добио! Хахахахаха, тако ми Идефикса, хахахахаха, каква иронија судбине- највећи ждерач постао ручак! Хахахааххахахаха!

Обеликс: Грок, грок!

Тикомир: Кад смо већ код ручка, да се прихватимо оног вепрића од јутрос! Селимире, дајдер то веприче да га поједемо! После ћемо да тражимо девојке!

Селимир: Ете, Тикомире, да ти представим моје пријатеље .... Ово су Верификаторијанци, М'залкуим и М'калзуим! Они су пали са оног камена горе ( сви отпрате, сем Тикомира), оног лево, не тог, оног трећег!

Тикомир: Ти си, Селимире, одлепио скроз! Теби је она ракија мозак нагризла. Какви, бре, Верифакатр .... ђаво их однео! Види какви су зелени. Да ниси ово у мочвари наш'о?

М'залкуим: М..и.. В..е..р..и..ф...и...к...а...т...о...р..и..ј..а..н..ц...и

М'калзуим: М...и... д..о...л...а...з...и...л...а..у...м...и...р...у

Тикомир: Јао, бре, шта смо ми Шумадинци- лепак за лудаке, па се сви овде нацртасте! Добро, седите тамо. Селимире, дај то печење!

Селимир: Па... ете....

Тикомир ( нестрпљиво): Селимире?

Селимир: Па појели Верификаторијанци. Далек су пут прешли ....

Љутимир: И шта сад ми да једемо? ( погледа у Обеликса) А да кврцнемо овог? Он му сад дође вепар, јел'да?

Обеликс се тргне и откаска иза групе.

Тикомир: Шалили смо се, Астериксе. Нећемо ми њега ..... много је мастан, хе, хе, хе!

Утом се чује нека трка. На сцену истрче везане девојке. Сви притрче да их одвезују.

Милица: И тако, ви овде славите, а ми чамимо и чекамо да нас ослободите!

Тикомир: Али ћеро!

Милица: Ћути ту, највише се хвалиш, а нема те нигде!

Слухомир: Милице, небеска вило, теби у част ....

Милица: Мени у част, сад ћеш да се склониш тамо у ћошак и да ћутиш, иначе....! (Слухомир се повлачи)

Љутимир: Лепосава, сине, ево ти секирче, идемо ми.... ! Има код куће једно 15 метара дрва, треба то неко да прекрати!

Лепосава: А оно камење из потока?

Љутимир: Немој, сине, то је тешко! Ти си женско, да се не покилавиш! То ћеш сутра! ( излазе)

Астерикс: Господо, мислим да је најпаметније да нам мамзел Милица открије тајну: ко их је отео и где их је држао?

Милица: Мало сам вам ту ја од помоћи; био је мркли мрак, нека пећина, шта ли, али ... глас ми је био познат, звучао је као....

Тикомир: Кажи ко је да му Тикомир пресуди!

Милица: Глас му је био исти као у .....

Спасоје ( из оff-a): Коме ћеш ти да пресудиш? Зар ти не знаш да сам ја .... ( излази)

Тикомир: Спасоје!

Сви: ВАМПИР!

Спасоје: Тако је, вампир! Шта се чудите, као да ме први пут видите?

Селимир: Па, у таквом издању те и видимо први пут!

Тикомир: Па, шта ти је све ово требало, црни Спасоје?

Спасоје: Самоћа, Тикомире, самоћа ме изједала! По цео дан спавам, а ноћу самујем у пећини!

Тикомир: Па си наше девојке нашао за забаву! 

Астерикс: Месје Спасоје, ви сте ми послали ону поруку, тражећи помоћ, а сада- ви сте отмичар!

Спасоје: Па, кад сам слао поруку, нисам био вампир!

Астерикс: А, шта је то вампир?

Тикомир: Вампир је зло, лопов и отмичар! Али, сад ћемо то да средимо! О, Вељо, о Велимире!

Веља прилази и замахује чекићем. Селимир га једном руком одбацује далеко од себе. Веља плаче!

Тикомир (плаче од беса): Ти .... ти... разбојниче! Сад ћеш да ми платиш! И за Милицу и за онај кукуруз што су ми твоје краве појеле, а ти се правио луд!

Тикомир се залети ка Спасоју, али одустане на пола пута.

Тикомир: Чек, чек, ипак сам ја родитељ! О, Астериксе, могао би и ти мало да помогнеш! Ви се Гали много хвалите...

Астерикс:  Дозволите! ( склања Тикомира) Били ви, Спасоје, вампир или не, ми морамо сада да разговарамо и да разрешимо ...

Спасоје: Слушај, малиша, немам времена за тебе! Дошао сам по девојке и нико ме неће зауставити!

Астерикс такође претрпи пораз. Спасоје креће ка Милици.

Милица ( завапи): Па, добро, бре, има ли овде неког да ми помогне? Или да се предам овом крвопији? Слухомире, драги мој, помози! ( Слухомир се дури)

У том тренутку на сцену закаса Обеликс- вепар који се уплете Спасоју у ноге.

Спасоје: Шта бре овде оволико смрди? Какав је ово риђокоси вепар? И шта му је ово око врата?

Ааааргх! Па то је лук, бели лук! Бежи, бре, одатле!

Спасоје се заплете у Обеликса и игром случаја налети на Слухомиров колац! Мрак. Светло. На сцени су победници који славе Слухомира.

Тикомир: Слухомире, сине, да ти пружим руку и предам Милицу за жену! Заслужио си својом храброшћу да ми будеш зет!

Слухомир: Хвала ти, Тикомире, али ја бирам – музику! А Милицу да даш Велимиру- он ју је више заслужио него ја, а ја ћу са Астериксом и Обеликсом- у Париз! Хоћу да свирам и да обрадујем људе! ( Пева „ All we need is love“ , The Beatles)

Астерикс: Ох, не, још један Тамбурикс! Идемо, друже, далек је пут пред нама! Хајде, Обеликсе! Гиц, гиц! Колико ће ово још да траје, Тикомире?

Тикомир: Баба Јага је рекла бар још десет дана! А онда ће бити као пре!

Астерикс: Тога се и плашим! Хајде здраво, драго ми је да смо се упознали! ( излази)

Теткица Дивна: А, куд си пошао, Цветковићу? Опет глуматате, а! Јесам ли вам сто пута рекла да нећу овде да вас видим. Култура, а! Каква ваша црна култура! Па, јел' се то маже на хлеб! Не маже се! Значи, од тога не може да се живи! Види, види, Шукић! Еее, црни Шукићу! Тако леп момак, а глумац! Шта ћесад твоја мајка да каже у продавници? Срам те било! Хајде, купите се и кући! Нећу ништа више да чујем! А, ви! ( окреће се публици) Ви, ви! Ви у мраку! Јел' знате ви да ова деца шест месеци вежбају ово? А ви само седите. Еј, бре, не једу и не спавају због ове представе! Хајде, устајте на ноге лагане, и аплауз! Ал'да траје бар пет минута. Хајде, штопујем вам време. Сад!

КРАЈ