PORODIČNI MIR

Stajali smo postrojeni u hodniku, poređani po visini dok je moja bolja polovina držala smotru.

- Ja sada idem sa drugaricama na kafu. Ostavljam vas žive i zdrave, kuću u sređenom stanju. Očekujem da sve zateknem u takvom stanju i kad se vratim. Razumete? Ima li pitanja?

- Imam ja, ako smem …

- Ništa te nisam pitala. Kao jedini sa ličnom kartom, odgovaraš mi za red i disciplinu. Jasno?

- Jasno.

- I ne zivkajte na telefon. Jasno?

- Jasno! - složno dreknusmo mi postrojeni.

Vrata se zatvoriše za mojom dragom i mi ostasmo još par sekundi u stavu mirno. Kad začusmo auto kako se udaljava, pogledasmo se još jednom:

- Imamo par sati slobodnog vremena, ne želim da vas vidim, jasno? Zabranjeno je rukovanje otvorenim plamenom i namerno uništavanje imovine. Sve ostalo je dozvoljeno. Jasno? Na svoje neradne zadatke, napred marš!

- Reći ću te mami - reče Maša.

- I ja ću joj reći da ti Nena radi zadatke iz matematike.

- Nemoj, nisi fer.

- Nisam, ovo je slobodno vreme, iskoristimo ga.

Taman sam se spremio za divljanje i nemoral uzimajući knjigu koju sam planirao da pročitam i ležući na krevet kad se pojavi Mašina glava.

- A kad se mama vraća?

- Kad se vrati. Izlazi.

Ne prođe ni pun minut, a Maša se ponovo pojavi.

- A hoće li doći pre crtaća?

- Izađi, neće.

Tišina preplavi prvo sobu, zatim ostale prostorije i najzad zapljusnu i mene. Predao sam se čitanju i zasluženom miru. Kad ...

- Tata?

- Molim, Nensi?

- Mama mi nije ostavila novac za grad.

- Ništa novo. Dodaj mi novčanik.

- I Maša te pita kad se mama vraća.

- Kaži joj, sledeće godine.

- Dobro, zdravo.

- Zdravo.

Sačekah nekoliko narednih trenutaka u napetom iščekivanju, ali se ništa ne desi. Znači, biće sve u redu, niko više neće tražiti ...

- Zvrrrr, zvrrrrr, zvrrrrr! - oglasi se i mobilni.

- Halo!

- Halo, komšija, da li ti je Jasna kod kuće?

- Nije, izašla je u grad na kafu.

- Šteta, mislila sam da svratim - oglasi se komšinica.

- Šteta, navrati kad bude tu.

- Mogu ja i sad kad ona nije tu ...

- Nije baš preporučljivo, imamo vaške. "Neki ljudi ne poštuju tuđe slobodno vreme" - sa uzdahom pomislih.

- Tati?

- Mama se nije vratila, Mašo.

- Neko je traži telefonom.

- Oh, Bože, daj! Halo!

- Halo, dobar dan, ovde Milovan Arsić ...

- Ne kupujemo, ne prodajemo, ne trebaju nam jastuci ni šerpe. Treba nam mir.

- Ne, ja zovem sa posla.

- Danas je subota, odmaramo. Do viđenja.

Videh da u kući nema mira te sa onom knjigom pod miškom, krenuh da se izvučem u kotlarnicu gde niko ne zalazi. Ali, ne lezi vraže, baka iskoči iz zasede fotelje.

- A gde ode Jasna?

- Da nađe momka, bako!!!

- Ne čuje baka, sine!

- Da se preuda, baba!!! - dreknuh ja da dam i komšiluku temu za ovomesečno ogovaranje.

- Nije ona te sreće, sinko!

- Šta reče, baba?

- Ništa, ništa, slabo te čujem.

A, evo i Maše, odavno je nije bilo.

- Tati, je l' prošlo malo kasnije? Kad se mama vraća?

- Halo, tata, potrošila sam sve pare, može li mama da me vrati kući? – javi se i Nevena, čisto da održi napetost.

U to stiže i SMS:

- Sine, kaži snajki da mi uzme lekove.

- Sinko, a gde je otišla Jasna - zaboravila baka.

Uzeh mobilni, duboko uhvatih vazduh i okrenut dobro poznati broj.

- Halo, šta ste polomili? – strogo se javi moja žena.

- Ništa, samo da ti kažem - Sa tobom je teško, bez tebe neizdrživo.

- Ah, voliš me.

- Da, dolazi kući, hoću mir.

PARALELNI UNIVERZUM

Probudim se jutros, sunce osvetljava sobu kao sijalica od 200 vati. Promeškoljim se u krevetu, poljubim ženu, počešem se po međunožju pa stanem na noge lagane. U kući, tišina. Ne čuje se usisivač moje majke, model Sloboda Čačak '78, koji koristi motor aviona DC10, nema kučeta da zavija ispod prozora jer mu je sinoć neko obećao da će konačno pojesti parče salame koja preostane od doručka. Uplašen, otrčah do dečije sobe. Pre toga sam preventivno na glavu stavio lavor radi zaštite od letećih predmeta. Kad tamo - zategnuti kreveti, lutke, knjige i, što je još važnije, opasni klikeri na svom mestu. Nema dece! Nema roditelja! Nema kučeta! Paralelni univerzum!

Vratim se do sobe, sav radostan, razgaćen, počnem da budim ženu: " Ustaj, srećo, ustaj, zlato, paralelni univerzum!" Ona, ni mukajet. Hrče pod pokrivačem. Zgrabim je za ramena i prodrmusam.

 " Hajde, Jaco, ustaj, udario nas je asteroid! Sad smo u paralelnom univerzumu!" Konačno, ona se probudi i pogleda me popreko: " Ma, jesi li ti normalan da me budiš subotom u pola sedam? I kakav te asteroid spopao?"

Ja joj ukratko prepričam šta sam zatekao u kući. Posle kratkog iznenađenja, lice joj se razvedri:

" Nisam verovala da ću dočekati ovaj dan. Konačno sami! Živeo asteroid! Sad ćemo na miru popiti kafu, pa na miru doručkovati ..."

" A onda ćemo na miru ...", namignuh ja značajno.

" Dobro, onda ćemo na miru oprati auto, kao što sam ti i obećala."

Tu se ja rastužih, ali samo na trenutak. Stao sam pored prozora, otvorio ga i punim plućima udahnuo čist jutarnji vazduh. Umalo se ne uguših, bok te! Smrad đubreta, stajskog, nahrupi u sobu.

" Šta je ovo?", zacvile moja draga.

" Srbija, ženo, Srbija drugog univerzuma!" , u suzama joj odgovorih.

U tom trenutku zarlauka naša džukela ispod prozora, a u sobu upadoše deca vrišteći kao pleme Irokeza na ratnom pohodu:

" Mama, ona me tuče! Tata, ona mi je rekla da sam kvaziintelektualka! Kaži joj da me više ne psuje!"

Žena i ja se samo pogledasmo. Ako je ovo paralelni srpski univerzum, kog li je đavola asteroid uopšte morao da udari u Zemlju?

" Zašto ste spavali ovoliko dugo?", oglasi se najzad smisleno starija ćerka.

" Kako dugo, tek je pola sedam!", konačno procedih ja.

" Uuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu!!!", zaori se sa donjeg sprata.

Žena i ja se bacismo na pod, a ja navukoh i onaj lavor na glavu, zlu ne trebalo.

" Šta je ovo, sve ti jebem? Jesu li ovo Rusi stigli?"

" Nisu, baba usisava. Nije htela da vas budi, reče, da odmorite! Već je devet sati!"

" Kako devet?" Žena i ja podigosmo pogled ka satu. Sekundara se uzalud mučila da se uspne uz broj devet. Sat je stao u pola sedam.

" I ništa od paralelnog univerzuma?", žena poče da namešta krevet.

" Ništa", razočarano se zagledah u kristalno plavo nebo, "odoh na miru da operem auto".

KAD PRIGUSTI

Inače, porodični mir u našoj kući je svetinja. Tolika da ne postoji kao ni sveci. Mada se uporno, svakog dana, trudimo da bar trenutak – dva, ugrabimo taj momenat i pohvalimo se njime.

- Hajde požuri!

- Evo idem! Koliko imamo vremena?

- 22 minuta! Posle imam čas!

- Sasvim dovoljno!

- Jeste tebi, ali meni je malo!

- Pa ti kad kreneš, ti ne umeš da staneš!

- Šta ću, ženo, kad volim. A i ti bi gledala da što duže traje kad nam uspeva jednom u tri meseca.

- Hajde ćuti, čuće nas deca.

- Stvarno, a gde su ona?

- Eto ih u dvorištu, igraju se!

- Da zaključavam ili ne?

- Nemamo vremena.

- I to što kažeš.

Ona uskače u krevet, a ja, ko i svaki bivši vojnik JNA, pažljivo pakujem svoju garderobu na veličinu beretke.

- Požuri, smrzavam se.

- Sačekaj, samo još čarape ...

- Ja ne mogu više da izdržim.

- Jao, nisam oprao zube!

- Ma, ko sad gleda zube! Daj, daj više!

- Evo, bre, evo, pomeri se malo!

- Jao što si hladan.

- Pa kad si ti uzela oba ćebeta.

- Izvini.

- Hajde, poljubac.

I poljubimo se tako, zagrlimo i - odspavamo u miru 21 minut jer zdrav san sa voljenom osobom u braku nema alternativu.

DEČJA HRABROST

Kada se dobro pogledamo u oči, od svih nas u kući, Maša je najotvorenija prema svetu. Svi mi ostali radije biramo uglove, priču sa cvećem ili gledanje u nebo sa terase. Jedina Maša hrli svetu, širi ruke i hrabro se hvata u koštac sa njim.

U sobi je vladala tišina. Samo je udaljeni zvuk aspiratora narušavao mir u prostoriji. Svi su bili zadubljeni u svoje misli. Neki su i kršili prste.

- Idi ti, ti si joj otac! - najzad se oglasi moja majka.

- Ja sam išao u prodavnicu po ovoj hladnoći, od mene je dosta junačenja za danas. Evo, neka ide tvoj sin, on je najveći. - brže - bolje dodade otac i izgubi se u kuhinji.

- A što ja? Znate da bih ja smeo i ruku u vatru, ali tamo ne smem ni nos da promolim. Neka ide Jasna.

- Nemojte mene, i ja sam samo gost. - odmah uskoči moja žena sa omiljenom replikom.

Ponovo zaćutasmo. Baba uključi televizor i on zaurla nekom poslanicom.

- Brže, smanjuj ton, jesi li pri svesti!?! - zavapi moja majka i pruži se za daljinski. Nisam imao vremena za čekanje, nego istrgoh kabl iz zida.

- Uh, dobro smo prošli. Nije dugo trajalo. Možda nas nije čula. - reče moja žena.

Utom, u sobu uđe Maša, još pomalo bunovna. Svi je dočekasmo sa osmehom na licu.

- Dobro jutro, Maki!

- Dobro jutro.

- Jesi li se umila, sredila?

- Jesam. što me pitate?

- Ti si, Mašo, jedna hrabra devojčica, jel' da?

- Jesam, mama, ne plašim se psa kao ti, a ni pauka kao ta...

- Nego, Mašo - prekinuh izlaganje ja- sigurno si hrabra, ne izmišljaš?

- Sigurno sam hrabra!

- Aha, dokaži, čik! - prihvati i baba.

- Hrabra sam, hrabra!!!

- E, ako si hrabra, idi budi tetku za doručak, mnogo smo gladni.

TATI, KOJI SI TI KONJ?

Biti otac devojčicâ nije samo čast, nego je i privilegija. Ne može se svako pohvaliti time da je jedan dan princ na belom konju, drugi put Petar Pan ili već junak koga su za taj dan devojčice u igri projektovale. Moja deca su u tim igrama otišle korak dalje.

TATI, KOJI SI TI KONJ?

Imao sam savršen plan za to jutro.

Alarm je bio namešten na 7:45, što mi je omogućavalo 87 minuta dužeg spavanja od uobičajenog. Kroz polusan sam ispratio odlazak supruge i starije ćerke, koje nisu bile te sreće, u školu, i zadovoljno se raširio u bračnom krevetu dopuštajući sebi čak i takav luksuz da zahrčem. Krajičkom oka sam uhvatio vreme na satu - 7:00.

7:03

 Vrata se sa treskom otvaraju i u sobu poput furije uleće Maša! Skačem iz kreveta i u panici pokušavam da navučem trenerku! Gde gori!?! Kome je loše?

7:04

- Tati, došla sam da gledam Minis konjiće.

- Gledaj ih u dnevnoj sobi, ko ti brani?

- Ne mogu sama, potrebno mi je društvo.

Bez pitanja se uvlači pod pokrivač i gura se uz mene. Dok se ona meškolji, mene hvata san.

7:10

- Tralalala! Tralalala! Tralala! Uvodna špica grmi kao jutarnja truba, a prati je Mašina popjevka u kojoj ona kasni dobrih pola takta. Kakofonija zvukova me budi.

- Maki, daj mlomlim te ... utišaaaajj malo, hrk!

- A ti kad gledaš košarku pa mama beži kod babe u prizemlje?

- Hrk, ne prič... hrk ...gluposti. Tonem u bunilo.

7:13
 - Tati, tati!

- A? Šta je sad, Maki?

- Koji si ti konj?

- Molim?

- Kažem, koji si ti konj?

- Najveći mogući! Pusti me da spavam. Imam još pola sata.

- Ma, ne, koji si ti konj iz Minis konjića?

- Ne znam. Valjda onaj koga najviše maltretiraju.

- Dobro, kad nećeš da pričaš, a ti spavaj.

7:17

- E, tati!

- Jaoj, šta je sad!?!

- Setila sam se. Ti si Pinki paj!

- Dobro, pusti me ... hrk ...da ... spavam ...

7:21 - Tati!

- Ja ovo ne mogu više. Šta je sad?

- Gladna sam.

- Šta bi jela?

- Štrudlu. Da podgreješ u mikrotalasnoj. I da skineš gornju koricu.

- Aham.

Odlazim u kuhinju i onako u negližeu zaspim za stolom. Zvuk mikrotalasne baš uspavljuje. Budi me zvonce. Opečem prste na tanjiru.

7:27

 - Evo ti štrudla.

- Hvala. A ja bih i čokoladno mleko.

- Nema.

- Ima, baba nam je pravila sinoć.

- Idi dole kod babe pa je budi da ti pravi čokoladno mleko.

- A, ne smem. Ja čekam babu da probudi mene.

Odlazim ponovo u negližeu u kuhinju. Nema kuvanog mleka. Spavam za stolom sve dok mleko ne iskipi i ne probudi me rezak miris zagoretine. Pravim čokoladno mleko i stavljam roze cevčicu. Cevčica se od toplote skvrči kao loknica Ruda Gulita.

7:38
 - Ulazim u sobu noseći prohlađeno čokoladno mleko. Maša spava. Završili se konjići. Spuštam šolju na noćni stočić, uzimam telefon i isključujem alarm. Vreme je da se spremam za posao. Oblačim se u tišini i krećem ka vratima sobe. No, ipak…

8:46

- Maki! Hej, Maki!

- Mham? Pusti me, tati, spavam!

- Doneo sam ti čokoladno mleko.

- Ne mogu .... hrk ... što si takav ....

- Nego, Maške, samo nešto da te pitam?

- Aha?

- Koji si ti konj?

Naravno, sve se to moglo i kraće reći.

- Tati, tati!

- Molim, dušo?

- Sad sam pročitala dole kod babe!!!

- Šta si pročitala sad?

- Mama je u horoskopu Bivo, Nena Zmija, a ja sam Pas. To je kineski horoskop.

- Vau, super!

- A, šta si ti u kineskom horoskopu?

- Ja sam Tigar.

- Aha, nisi valjda?

- Jesam, mala. Zašto si razočarana?

- Pa mislila sam da si Konj, moj mali poni.

BAKA PRESRETAČ

     Moja baka je propali ruski knez iz "Romana o Londonu" Miloša Crnjanskog. Vratar na ulazu kod mojih roditelja. Verni čuvar naše sirotinje. Iako gluva kao političari na vapaj naroda, niko ne može proći, a da ga ona ne presretne pitanjem: " A gde si ti pošao?" Nije to samo izraz radoznalosti već i večita briga da se njenom potomstvu ne desi nešto u tom velikom strašnom svetu. Kao spoljnom momku, da ne kažem slugi, meni je u opisu posla da nekoliko desetina puta uđem i izađem iz kuće. Svaki put se redovno čekiram kod bake iako je prošlo možda par minuta od poslednjeg pojavljivanja u hodniku. Naravno, dok baki saopštim gde sam pošao, to čuju i komšije iz druge ulice, tako da ne moraju da izlaze u dvorište na ovu hladnoću kako bi otpratili dešavanja u našoj kući.

- A gde si ti pošao?

- U prodavnicu.

- Check

- A gde si ti pošao?

- Po teglu krastavaca.

- Check

- A gde si ti pošao?

- Da stavim ugalj u kotao.

- Check

- A gde si ti pošao?

- Kod švalerke.

- Šta kažeš, ne čujem, sine?

- IDEM KOD ŠVALERKE!!! SAMO TU NISAM IŠAO DANAS!!

- E, moj sinko, za taj posao se ne hvališ okolo. Šta vičeš, čujem ja sve, nego nije dobro da te čuje žena.

Baka, uvek zabrinuta za svoje potomstvo.

NEŠ SE TI UDAT' , ĆERO!

Svima nama, koji živimo u matrijarhatu, odavno je dobro poznato isledničko pitanje koje se uvek nekako postavi u trenutku kada se, krišom, sa verom u moguće izbavljenje, hvatamo za kvaku spoljnih vrata:

- A gde si ti pošao?

Još od najranijeg detinjstva, preko puberteta, adolescencije i zrelih godina, uvek se nađe par budnih očiju koji isprati svaki naš odlazak u nepoznato, u taj opasni svet zadimljenih kafića, hladnih fiskulturnih sala i opasnih teatara gde se konstantno nalazimo u opasnosti. Preživeo sam babe, majku, sestru, ženu, psa, koji ne ume da govori, ali joj se u pogledu vidi prekorno pitanje, a sada su na scenu stupila i deca. Dok je Nevena, srećom, zašla u pubertet u kome nema mesta za mene, mali vrtirep istrajno i sa velikim žarom, nastavlja da me presreće po kupatilu, hodnicima i drugim mestima odakle joj se najmanje nadam.

- A gde si ti pošao?

Probao sam lepim da joj objasnim, onda sam je terao u peršun, ali mali Kolombo bi sve to stoički podnosio i, kao papagaj, nastavljao:

- A gde si ti pošao?

- Slušaj, mali, ne možeš ti to da me pitaš!

- A što?

- Vidiš li onu ženu tamo, tvoju majku?

- Vidim.

- E, samo ona ima pravo to da me pita, a ja imam pravo da joj ne odgovorim. Ti ne možeš da me pitaš " A gde si TI krenuo?"

- Dobro, ako nemam pravo da te pitam " Gde si TI krenuo?", mogu li da te pitam onda - i tu zasjaše crne okice-

- Gde ste VI to krenuli?

Tata, svaki put namagarčen