Probudim
se jutros, sunce osvetljava sobu kao sijalica od 200 vati. Promeškoljim se u
krevetu, poljubim ženu, počešem se po međunožju pa stanem na noge lagane. U
kući, tišina. Ne čuje se usisivač moje majke, model Sloboda Čačak '78, koji
koristi motor aviona DC10, nema kučeta da zavija ispod prozora jer mu je sinoć
neko obećao da će konačno pojesti parče salame koja preostane od doručka.
Uplašen, otrčah do dečije sobe. Pre toga sam preventivno na glavu stavio lavor
radi zaštite od letećih predmeta. Kad tamo - zategnuti kreveti, lutke, knjige
i, što je još važnije, opasni klikeri na svom mestu. Nema dece! Nema roditelja!
Nema kučeta! Paralelni univerzum!
Vratim
se do sobe, sav radostan, razgaćen, počnem da budim ženu: " Ustaj, srećo,
ustaj, zlato, paralelni univerzum!" Ona, ni mukajet. Hrče pod pokrivačem.
Zgrabim je za ramena i prodrmusam.
" Hajde, Jaco, ustaj, udario nas je
asteroid! Sad smo u paralelnom univerzumu!" Konačno, ona se probudi i
pogleda me popreko: " Ma, jesi li ti normalan da me budiš subotom u pola
sedam? I kakav te asteroid spopao?"
Ja
joj ukratko prepričam šta sam zatekao u kući. Posle kratkog iznenađenja, lice
joj se razvedri:
"
Nisam verovala da ću dočekati ovaj dan. Konačno sami! Živeo asteroid! Sad ćemo
na miru popiti kafu, pa na miru doručkovati ..."
"
A onda ćemo na miru ...", namignuh ja značajno.
"
Dobro, onda ćemo na miru oprati auto, kao što sam ti i obećala."
Tu
se ja rastužih, ali samo na trenutak. Stao sam pored prozora, otvorio ga i punim
plućima udahnuo čist jutarnji vazduh. Umalo se ne uguših, bok te! Smrad
đubreta, stajskog, nahrupi u sobu.
"
Šta je ovo?", zacvile moja draga.
"
Srbija, ženo, Srbija drugog univerzuma!" , u suzama joj odgovorih.
U
tom trenutku zarlauka naša džukela ispod prozora, a u sobu upadoše deca
vrišteći kao pleme Irokeza na ratnom pohodu:
"
Mama, ona me tuče! Tata, ona mi je rekla da sam kvaziintelektualka! Kaži joj da
me više ne psuje!"
Žena
i ja se samo pogledasmo. Ako je ovo paralelni srpski univerzum, kog li je
đavola asteroid uopšte morao da udari u Zemlju?
"
Zašto ste spavali ovoliko dugo?", oglasi se najzad smisleno starija ćerka.
"
Kako dugo, tek je pola sedam!", konačno procedih ja.
"
Uuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu!!!", zaori se sa donjeg sprata.
Žena
i ja se bacismo na pod, a ja navukoh i onaj lavor na glavu, zlu ne trebalo.
"
Šta je ovo, sve ti jebem? Jesu li ovo Rusi stigli?"
"
Nisu, baba usisava. Nije htela da vas budi, reče, da odmorite! Već je devet
sati!"
"
Kako devet?" Žena i ja podigosmo pogled ka satu. Sekundara se uzalud
mučila da se uspne uz broj devet. Sat je stao u pola sedam.
"
I ništa od paralelnog univerzuma?", žena poče da namešta krevet.
"
Ništa", razočarano se zagledah u kristalno plavo nebo, "odoh na miru
da operem auto".
