Kao bez duše sam utrčao u
kuću. Majka je začuđeno podigla glavu sa nekog krompira koji je čistila za
ručak.
- Šta se desilo? Gde gori?
Samo sam joj se nasmejao i
preskačući po dva stepenika ispeo na sprat, tamo gde se, na dnu mračnog
hodnika, nalazila moja soba. Ranac sam odložio na pod, pomilovao svog hrčka
Srećka i potrbuške legao na krevet. Stisnutu pesnicu leve ruke držao sam ispred
očiju ne mičući pogled sa nje. Nisam imao hrabrosti otvoriti je.
Najzad, posle nekoliko
minuta dugih kao večnost, otvorio sam ruku i na krevet pažljivo spustio
zgužvanu ceduljicu. Onakvu kakvu đaci svakodnevno, da njihovi nastavnici ne
vide, dobacuju jedan drugome. Prevukao sam nekoliko puta kažiprstom preko nje
da je izravnam, mada za tim nije bilo potrebe jer sam sadržaj ceduljice znao
napamet.
- Sviđaš mi se. Dođi
večeras na košarkaški trening u salu. Ja takođe treniram. Svetlana 7/2
Gledao sam netremice u
papirić, prstima prevlačio uredna, ženska slova, prateći njihov oblik. Poznavao
sam tu Svetlanu, onako, sa hodnika. Visoka, lepa plavuša sa sitnim, jedva
vidljivim pegama bila je san svakog ustreptalog dečaka. Naročito nas,
bubuljičavih štrebera. Nisam ni primetio kada mi je tutnula papirić, ali znam
da mi se značajno nasmešila kada sam, otvorenih usta, pročitao te tri rečenice
i potražio je pogledom na hodniku.
Bilo je tek dva sata, a
trening je počinjao u šest. Imao sam sasvim dovoljno vremena. Prvo je trebalo
pronaći odgovarajuću sportsku opremu. Da idem u školskom šerpa plavom šortsu i
onim borovo patikama, nije dolazilo u obzir. Pre bih skočio sa terase. Video
sam već po hodnicima te košarkaše. Visoki momci, tesanih glava i širokih
ramena, patike i opremu kupovali su kod šanera koji ih donosili iz Italije.
Raspakovao sam svoju odeću i ustanovio da se oblačim kao politička elite
kineske Komunističke partije. Razočaran, seo sam na ivicu kreveta i glavu
podupro rukama. A da pozovem nekog i pozajmim majicu? Majka bi me ubila. Mi
jesmo bili srednja srednja klasa, ali poštena i siromašna. Setio sam se da moja
sestra ima nekih majica koje su mogle proći kao strane.
Brzo sam otvorio njen
orman i iz njega nasumice izvadio nekoliko komada. Jedva sam se nekako odlučio
za jednu belu koja je napred mala odštampan lik Džona Bonžovija, sestrinog
omiljenog pevača. Patike! Gde sad da nađem košarkaške patike? Jedino što sam ja
imao, a da je podsećalo na sportske patike, bio je par crvenih starki, poklon
od tetke iz Francuske. Nosio sam ih samo kad je vreme bilo idealno ili kada smo
išli negde u goste jer takve patike niko u mom društvu nije imao. Ubacio sam
stvari u ranac, seo na ivicu kreveta i čekao.
-
Šta to radiš, sine? Siđi da ručamo!
- majčina glava proviri u sobu.
-
Ne mogu, nisam gladan. Uskoro idem u školu.
-
Šta ćeš ponovo tamo? Pa, malo pre si se vratio odande. – ne
odustaje moja mama.
-
Moram. Imam tre … testiranje za takmičenje iz fizike.
-
Ah, ti nastavnici, ne daju vam da dišete! Dobro, ali siđi bar da
uzmeš parte pite od jabuka.
-
Hoću, mama, silazim.
U petnaest minuta do pet
bio sam ispred ulaza u salu. U stvari, krio sam se iza žive ograde čekajući
Svetlanu da se pojavi. Došla je sa još tri drugarice, pozdravila se sa
okupljenim dečacima i ušla u salu. Sačekao sam dok se i poslednji okasneli
dečak nije izgubio u tmini hodnika pa sam i ja ušao unutra. Zapahnuo me je
dobro znani vonj znoja pomešanog sa vlagom podruma i mirisom jeftinih
dezodoransa. Na brzinu sam se presvukao i zakoračio u salu.
Tamo je već desetak dečaka
ubacivalo lopte u koš. Na trenutak su me osmotrili, a onda se vratili svojoj
igri. Video sam i Svetlanu. Stajala je na suprotnom kraju sale okružena
drugaricama i nešto sa njima raspravljala. Kada sam ušao u salu, skrenula je
pogled ka meni i nasmešila se. Noge su mi se odsekle. Uhvatila me je panika.
Gde? Kuda? Na koju stranu? Znao sam da sada ne treba da priđem njoj, da treba
da „ iskuliram“. Kako da iskuliram kada mi se srce zaustavilo u grlu preteći da
me uguši? Okrenuo sam se levo – desno u potrazi za nekim skloništem, ali to je
bila sala, a ne park!
-
Pikljo, šta ćeš ti ovde? – začu se glas jednog osmaka, za celu
glavu višeg od mene.
-
Došao sam … - nakašljah se – došao sam na trening!
-
Ej, mali, ne seri – nadoveza se drugi, grdosija sva u krastama koje
je i sada stiskao prstima – ti i tvoji štreberi ne prilazite Sali ni kad je
redovan čas. Šta ćeš ovde, govori?
-
Pazi da ti ne kažem! – glas kao da ne beše moj, već dopiraše negde
iz dubine. – Šta to radiš, idiote, ubiće te!?! – javi se konačno i moj mozak,
koji je do tog trenutka bio zaokupljen razmišljanjem o Svetlani.
-
Ma, jebem li ti mamicu mršavu! – zaurla Krastavi i gurnu me svom
snagom u grudi.
Prostro sam se po parketu
koliko sam bio dug. Što i nije bilo toliko mnogo jer sam bio najniži i
najsitniji od svih prisutnih. Niži čak i od Svetlane. Koja je i dalje stajala
sa strane i , kako se meni tada činilo, zagonetno smeškala ( koliko samo ljubav
može biti slepa!).
-
Šta se to dešava? – začuo se strogi glas Rođe Rođenog, nastavnika
fizičkog u našoj školi.
-
Ništa, malac je promašio kabinet matematike pa ga upućujemo da se
vrati – zbrza spremno Krastavi i podiže me lako na noge.
-
Rođeni, šta ćeš ti ovde? – drugarski me zagrli Rođa. Skup parfem,
pomešan sa blagim mirisom cigareta zapahnu mi nozdrve. Rođa je bio glavni
frajer u školi, a bogami i u čitavom kraju i nije bilo devojke koja bi ostala
imuna na njegove glupe dosetke i bicepse. Mada, među nama učenicima se pričalo
da ni devojčice iz osmog razreda nisu ostajale imune na Rođu. Ali, to smo
pričali mi, bubuljičavi tinejdžeri, ljubomorni na te Kazanove.
-
Došao sam da probam da treniram košarku – nekako sastavih smislenu
rečenicu.
-
A znaš li ti uopšte da igraš?
-
Znam, kako ne znam! – slagah ja u trenutku, misleći da poznajem
košarku jer sam je gledao na televiziji.
Hteo je Rođa još nešto da
me pita, ali se kod njega stvori svetlana i brzo mu šapnu dve – tri reči na
uvo. Rođi se nasmeja brk, pogleda ispod oka mene, pa se okrete Svetlani i reče:
-
E, jesi đavo, mala!
Nastavnik dođe na sredinu
terena i okupi dečake. Mene je zagrlio i predstavio. Rekao je da ću i ja danas
trenirati sa njima jer njihovoj ekipi fali kvalitetan plejmejker. Šta je taj
plejmejker trebalo da radi, ja nisam znao, ali sam bio neizmerno zahvalan
Svetlani što se zauzela za mene kod Rođe. Podelio nas je u dve grupe. Krastavi
je bio u protivničkoj i mislio sam da sam se izukao. Oh, kako sam samo naivan
bio.
Ču se zvuk pištaljke i
utakmica poče. Jedan dugajlija iz moje ekipe mi baci loptu i ja tek sada
zaključih šta je trebalo da radi plejmejker. Ostali igrači se razbežaše po
terenu i ja ostadoh sam sa loptom u rukama.
-
Baci je! Baci je, žgoljo! Baci je, some! – vikali su uglas i moji i
protivnički igrači. Tupo sam gledao u onu loptu koja kao da se pridružila
urlicima sa terena:
-
Baci me! Baci me, žgoljo
pikljavi!
Sekundu pre nego što me je
protivnički igrač oborio na pod ja sam loptu bacio visoko u vazduh. Sa poda sam
pratio kako leti ka plafonu sale u očajničkom pokušaju da pobegne. Bilo me je
žao.
-
Luzeru! – vrati me u stvarnost glas Krastavog koji je stajao nada
mnom. – Ustaj ili beži kući, nemoj više da se izležavaš!
Ostatak utakmice proveo
sam po ćoškovima da ne smetam ostalim saigračima koji su se pomirili sa
sudbinom da će na terenu biti slabiji iako su imali isti broj igrača kao i
protivnička ekipa. Rođa se nije oglašavao, osim kada bi me neko u prolazu ili
bloku munuo jače laktom u rebra. Svetlana
se i dalje smeškala svojm anđeoskim osmehom.
Već mi je duša bila u nosu
i sve češće sam zastajao da se odmorim držeći ruke na kolenima kada se,
odjednom, nekim čudom, odbijena lopta nađe u mojim rukama. Kao u petparačkim mladalačkim
komedijama koje sam gutao sedeći usamljen u svojoj sobi, pomislio sam da je
konačno došao moj trenutak. Uzeo sam loptu i potrčao ka protivničkom košu.
Nisam je udarao o pod, ko je o tome i stigao da misli. Rođa je bezuspešno duvao
u svoju pištaljku, ja ga nisam čuo. Pred očima mi je samo stajao koš u koji je
trebalo da spustim loptu. Biće to pobeda za mene! I pobeda za Svetlanu! Bio sam
na samo tri koraka od cilja. Zastao sam pred košem koji mi se učinio visok kao
kakva desetospratnica. Privukao sam loptu grudima i zamahnuo iz sve snage. A
onda sam osetio kako me nečije ruke grabe i kako moj šorts nezadrživo klizi
nadole.
Nisam imao hrabrosti da
spustim pogled. Gledao sam pravo u sitne oči Krastavog koji je stajao pored
mene držeći u ruci moj šorts. Zbunjeno se osmehivao, nesvesan u trenutku šta je
uradio. Ali su zato svi okoli bili svesni i smejali se . Smejali su se tako
jako da su u salu prizvali i većito pijanog domara Miletu koga ni razglas nije
mogao da dozove. Smejala se i Svetlana, ali njen osmeh nije više bio anđeoski,
već iskrivljen, u grču. A još više me je zabolelo to što ja ka meni i mom
međunožju upirala prst kao da svima želi da pokaže čemu se smeje. A najslađe se
smejao Rođa. Stajao je na sredini sale i rukama se držao za stomak. Lice mu se
zacrvenelo, a usta grabila usajali vazduh. Imao sam utisak da će nas sve u sali
progutati.
Oteo sam Krastavom šorts i
istrčao u hodnik. Zatvorio sam se u svlačionicu i navrat – nanos obukao. U sali
se još čuo smeh. To me je najviše bolelo. Nisam mogao pobeći kući jer je
ključeve imao samo Rođa. Sedeo sam u mraku i proklinjao trenutak kada sam
uopšte pomislio da bi moj život mogao biti film. U tom trenutku u svlačionicu
uđe Rođa.
-
A tu si, rođeni! Slušaj, dešava se to svakome. Nije bilo namerno,
evo i Dušan je došao da se izvini. Na vratima je stajao Krastavi i kreveljio
se. – Hajde, Dušane, izvini se drugu.
-
Izvini, brate, nije bilo namerno – Krastavi se jedva uzdržavao da
se nasmeje. – Sam i kriv
-
Hajde, debilu, izlazi napolje! – viknu Rođa razvlačeći usta, a ovaj
kao da to jedva dočeka i izlete smejući se u hodnik. – Nije to ništa, dešava se
svima. I ne brini, nećeš ti još da se ženiš, pa da ti treba … alatka. Porašće,
samo još treba da piješ mleka.
-
Dajte mi ključeve, ja bih da idem kući – glas mi je treperio u
pokušaju da ne zaplačem.
-
A, ne smem sad da te pustim! Šta znam gde ćeš ti da ideš i šta ćeš
da uradiš sa sobom – kao da se uozbilji Rođa. – Nego, dođi ti u moju
kancelariju, popij sok, gledaj malo televiziju, a mogao bi i Milju da mi
pričuvaš dok si tu.
I ne dajući mi da se otmem
čvrsto me zagrli i ugura u kancelariju nastavnika fizičkog. Za malenim stolom
sedela je i crtala devojčica ne starija od 6 godina, njegova ćerkica, Milja.
-
Sine, evo ti ovaj rođeni, on će sad sa se igra sa tobom dok tata ne
završi trening. A posle idemo na kolače, važi?
-
Važi, tata – oglasi se crnokosi devojčurak. – A, kako se ti zoveš?
-------------------------------------------------
-
A, kako se ti zoveš?
Prošlo je dovoljno
vremena, dovoljno da svi zaborave ko je bio Piklja, Žgolja, Crvić, kako su me
sve u školi posle te nesreće zvali, dovoljno da Svetlana odraste i da se uda za
Krastavog koji ju je u nastupima ljubomore ubijao od batina, dovoljno da Rođa
ostari, izgubi kosu i doda nekoliko nekoliko kilograma. Zagleda se u mene
pogledom čoveka koji je krio da ne vidi dobro, ali ne mogaše me poznati.
-
Dragan, tata, zove se Dragan, već sam ti danas rekla da će doći po
mene.
-
E, pa, dobro došao, rođeni - čvrsto mi steže ruku. A, ti izlaziš
negde sa mojom Miljom?
-
Malo, dogovorili smo se da odemo do keja na sladoled.
-
Ako, ako, lepo je to. Samo, pazi šta radiš, Milja je još maloletna –
pola ozbiljno, pola u šali reče Rođa.
-
Tata, molim te, punim osamnaest za nekoliko dana – uznemiri se
Milja.
-
Ništa ne brinite, gospodine, ovo je samo prijateljski, porašće ona
za udaju. Samo treba još mleka da pije.
Senka sumnje prođe Rođinim
licem. Mučio se da u svest prizove trenutak odakle su mu bile poznate te reči.
-
A čime se ti baviš u životu?
-
Završio sam studije, tražim posao. Igram košarku u V. dok se ne
zaposlim.
-
Igraš košarku? Svaka čast. Volim sportmene. A ko te je trenirao?
Možda ja, he-he-he?
-
Nažalost, nisam bio te sreće i talenta da me vi vodite.
Milja se ubaci između nas
dvojice. Mirisala je na proleće i bila veoma lepa.
-
Idemo, Dragane, ostavi ga da tuguje što nije stvorio ni jednog
poznatog igrača.
Uhvatila me je pod ruku i
ušli smo u moj auto.
-
Gde idemo, mala? Hoćemo li u
…
-
Ej, ja imam osamnaest godina i jebe mi se za sladoled. Vozi kod
tebe na gajbu i ne pitaj ništa. Bićeš moj poklon za rođendan.
U retrovizoru sam ugledao
Rođu kako gura ispalu majicu nazad u trenerku. Bio je ostario i na trenutak mi
ga beše žao. Ali, samo na trenutak. Dragan se spremao da postigne koš i dodatno
bacanje u poslednjoj sekundi svog filma.
