RUSI DA BUDEMO, SIBIR DA NAS VIDI!!!

     Tamo gde se ulica Jekaterinovskaja izvlači iz masivnog Proleterskog bulevara, tamo gde na uglu opadaju ljuspe sa lica stare vile Kolarovih, zaplenjene pa predate na upravu Krasnodarskom zavodu, tu baš na zadnjoj strani nekadašnje lepotice, nevidljivoj sa ulice, ali vidljivoj sa kontejnera iz zadnjeg dvorišta, po kojima su se večito verale i oglašavale gladne mačke, nalazio se prozor direktora Zavoda, Mihaila Fjodoroviča Rimtukina.
   Stajao je on na prozoru, nepomičan kao kakav mermerni heroj rada u obližnjem Trudbeničkom parku. Pogled i misli bili su mu zauzeti nečim napolju tako da nije ni primetio kad je u kancelariju ušao pisar sedme klase, Jegor Pavlovič Mizurahin. Pisar je zbog nečega bio uznemiren, teško je disao i, očigledni, veoma mu se žurilo.
- Oprostite, Mihailo Fjodoroviču - poče Mizurahin nevešto. Figura na prozoru ne pomeri se ni za pedalj.
- Oprostite, druže direktore, poče zvanično i nešto jače Mizurahin. Požele i da se nakašlje, ali odustade jer ga je nešto gušilo u plućima. - Druže Rimtukin, hteo sam s vama dve-tri reči. Znate - i tu pisar ponovo napravi pauzu, očekujući da ga direktor pogleda. Rimtukin samo izvadi maramicu iz unutrašnjeg džepa i obrisa ćelu pa nastavi da gleda kroz prozor.
- Ja sam došao, druže direktore Mihailo Fjodoroviču Rimtukine, da dam otkaz! Da, dobro ste čuli, želim dati otkaz vama i svom položaju pisara sedme klase, ovde u Krasnodarskom zavodu - Mizurahin se i sam iznenadi svojoj kuražnosti i jačini glasa.
- Ne , nemorate vi mene slušati! Navikao sam ja da mene niko i ne vidi i ne čuje ovde na poslu. Svi me preskačete, svi odgurkujete. Eno, onaj Sirdiglov, svinja jedna od čoveka, na mom stolu napravio je bife. Neka ga, ja sam se ionako sklonio u hodnik da ne smetam Rjapinu koji u kancelariju dovodi Svetlanu Jakopejevu, kafe-kuvaricu sa trećega sprata. Ne zameram im ja, ljudi su, shvatam. Ali, druže Rimtukine, ja zameram vama što se ne brinete o našoj firmi, o boljitku čitave radne zajednice, o ljudima koji nisu mašine, druže direktore. Dolazili smo ovde godinama veseli, orni, znajući da pomažemo našim drugovima tamo na prvim linijama izgradnje našeg pravednog jednopartijskog društva, Svi smo bili mladi, jednaki, i vi, druže, dolazili ste na posao sa osmehom i onom vašom crnom, malo izanđalom kožnom torbom. A, onda se sve tokom godina promenilo. Ljudi su počeli da dolaze natmureni, više nije bilo vesti od drugova sa kopova, prestali smo za 1. maj da nosimo crvene zastave, a i vi, mili moj Rimtukine, na posao ste počeli dolaziti u dugačkoj crnoj limuzini. A ja, ubogi Jegor Pavlovič Mizurahin, ostadoh pisar sedme klase. Punih 20 godina. E, dosta je! Dižem svoj glas trudbenika, nosioca značke Crvene zastave udarnika III klase, dižem glas da mi se da promaknuće na mesto pisara pete klase. Ne, treće, klase, treće klase, Mihailo Fjodoroviču, zbunih se! Znate, celu noć sam vežbao ...
    U tom trenutku, Mihailo Fjodorovič Rimtukin ožive iz obličja mermernog kipa i naglo se okrenu od prozora, hvatajući se za službeni telefon. Jegor Mizurahin ustuknu korak, gutajući knedlu.
- Marija Mitrofanovna - usplahireno pozva on svoju sekretaricu - Molim vas, Jegor Pavlovič Mizurahin - promuca on, zagrcnuvši se - da,da, pisar sedme klase ...
- Pa, nemojte druže Rimtukine, ja sam samo, eto, dvadeset godina radim ... - preplaši se Mizurahin i kao da se stopi sa zidom iza sebe, kao da nestade.
- Molim vas, Marija, ne prekidajte me - sad se već ljutio Rimtukin - molim vas požurite sa vodom. I policiju, obavezno policiju pozovite!!!
- Zašto policiju? Ja treba da zovem policiju, lopovi jedni! - uzviknu slobodnije Mizurahin dok je izlazio. - Oprostite, Marija Mitrofanovna, uljudno se obrati on direktorovoj sekretarici, koja je trčala hodnikom, noseći na tačni tešku kristalnu čašu punu vode. No ona prođe pored njega kao pored duha, ne primetivši ga.
- Eto, šta da se radi - slegnu ramenima Mizurahin, već navikao da ga ljudi smatraju za inventar, a ne za osobu.
Izađe veseo u sunčan dan, kao da je sa sebe skinuo neki ogroman teret. Zamirisa moskovska jesen, hladna, ali sunčana, zablještaše sve one narandžaste, crvene i žute nijanse lišća kestenova zbog kojih je tako često sa svojom lepom mladom ženom Anom Kirilovnom voleo da satima šeta pored reke. Mizurahin se oženio kao stari momak Anom, pijanistkinjom u Muzičkoj školi Korutkina. Bila je to ljubav na rvi pogled. On joj je recitovao Ahmatovu i Jesenjina, ona mu je svirala Prokofjeva i Šestakoviča. Nisu imali dece, ali su gajili veliku ljubav, skoro pa platonsku.
Lebdeo je Jegor Pavlovič opijen mirisima jeseni, zalazio u sve one uličice i prolaze koje, do tada obuzet svojim poslom u Zavodu, nije ni primećivao.
- Kako je lepa Moskva! Kako su lepe njene ulice! Kako su lepi drvoredi i trgovi! - oduševljavao se iznova bivši pisar. samo mu je smetalo to što su ljudi bili otuđeni, što ga i dalje niko nije primećivao. Uzalud im se on osmehivao, ljavljao poznanicima, ali oni su samo prolazili, udubljeni u svoje misli.
Tako je i došao do svog stana na Oblomovskom vencu, maloj tihoj ulici, nedaleko od Neve. Uzleteo je do svog stana na drugom spratu, žureči da ženi saopšti lepe vesti. Konačno će njih dvoje imati vremena za umetnost, za razgovore, za šetnje, za nežna šaputanja ...
- Ana! Ana Timofejevna! - radosno je tražio dragi lik. U dnevnoj sobi dočeka ga tišina. Klavir beše otvoren, na stolu dve nenačete šoljice čaja.
Ana Timofejevna, recite dragička! - povika Jegor, tražeći je. Vrata spavaće sobe behu odškrinuta. Pisar pokuca, kao što je uvek činio. Nešto se čulo, ali zatomnjeno, utišano. On odškrinu vrata i pade na kolena.
Na NJIHOVOM bračnom krevetu ogromna dlakava leđa nekog muškarca, činilo mu se Hodorkova, vozača, samo on je tako majmunski bio dlakav, pritiskala su i pretila da uguše njegov nežni cvet od žene. Ona je ječala ispod tog medveda, ali kao da je uživala! Iz njenih milih usta izlazile su bujice takvih prostota za koje Mizurahin ni u bunilu nije mogao da pomisli da ih ona može izgovoriti - Tako, samo tako! Do krajaaa! Napni me, ti životinjo! Ne staj, moliiiim te!!!
A Hodorkov nije stajao. Njegova ogromna guzica ritmički se pomerala napred nazad i pretila da mu rasturi i ženu i bračni krevet.
Mizurahin poklopi uši rukama. Pred očima mu je bio nemi film koji on nije mogao da gleda. Kad je mogao otkaz direktoru da da, može ga dati i ženi, toj kur ..., toj varalici i lažljivici.
Osvrnu se on oko sebe i krenu da podigne tešku lampu sa abažurom, poklon iz Odese koji joj je kupio na medenom mesecu. Ne stiže do lampe jer ga prekide jedan mračan, težak glas - Jegore Pavloviču, stanite!
Mizurahin se okrete dok je iza njegovih leđa njegova Ana izdizala preplavljena strašću i težinom Hodorkova.
Pred njim stajala je visoka figura čoveka obučenog u crno. Lice se nije videlo, skriveno obodom velikog šešira. Crnog, razume se.
- Gde ste vi, čitav dan vas tražim? Kad pre stigoste da odlutate? - upita crni posetilac. - Pođimo sada, vreme je, Jegore.
Mizurahin pođe bez protivljenja. Saplete se nekoliko puta, ali se brzo snađe i krenu uporedo sa figurom. Učini mu se, kao da lebde iznad krovova Moskve. Nikada mu se dotad nebo nije učinilo toliko blizu i tako plavo i čisto. Spusti pogled i u zadnjem dvorištu zgrade Krasnodarskog zavoda ugleda isto tako plave i čiste, nepomične oči svog tela, bivšeg Jegora Pavloviča Mizurahina koji je izdahnuo na pločniku dvorišta bacivši se sa prozora svoje kancelarije jer nije imao hrabrosti da od svog direktora zatraži unapređenje.
- Požurite, druže Mizurahine. Sveti Petar ne voli kad mu duše kasne i lutaju okolo, opomenu ga Smrt i vaznese u nebo.

*******************************

       Dobro je poznato da nema ničeg hranljivijeg i okrepljujućeg od tanjira vrućeg boršča i šoljice jakog crnog čaja. Za čaj se Aleksej Aleksejevič Rozgov još i mogao snaći, imalo je istresti se malo zelenoga praha iz keramičke tegle, ali za boršč - falilo je kupusa. I to ne bilo kakvog, nego onog kiseljenog u kaci podrumskoj, u vodi iz obližnjeg bunara kod Devjonastavskaje crkve, Bog da joj dušu prosti. Tu se Aleksej Rozgov osvrte, nagnu kao da će vezati pertle, i brzo prekrsti. Crkvu su pre mesec dana srušili omladinci Tverske brigade kako bi tu nikao park u kome će umorni radnici odmarati.
  - Eh, živote - jadao se Rozgov premeravajući koracima sobu. - Zabranili su i držanje kaca sa kupusom u podrumima jer, kako kažu, to je privatna svojina. A u komunizmu nema privatne svojine. I gde sada naći kupus kada je SOVPROZ zatvoren? - gorko zaključi Rozgov.
Što je manje želeo da misli na prokleti kupus, to mu se boršč više jeo. Još jednom je, više iz navike, preturio sve sudove u stanu, ali kupusa, jednostavno, nije imao.
- A da potražim od komšija? Ne, ko bi jednom bivšem buržuju i rentijeru, slučajno preostalom u svim ovim silnim istrebljenjima, dao kupusa. Iako, čisto sumnjam da ovi novopečeni intelektualci, silom doseljeni u njegove bivše stanove, uopšte znaju šta je dobar boršč.
Nemajući kud, uze Aleksej Aleksejevič svoju šubaru, navuče valjenke i, sa rukama u džepovima olinjalog kaputa, izađe napolje u hladnu zimsku moskovsku noć.
- Šetnja će me umoriti pa neću više misliti o kupusu - nadao se Rozgov dok je zamicao za ugao zgrade. A onda se ukopa u mestu. Njegove nozdrve uhvatiše tanak, ali sasvim jasan, miris kiselog kupusa. I to onog sa vodom iz bunara pokraj pokojne crkve.
- Ko li to krši zakon ove đavolske kopiladi? - pitao se Rozgov dok je, poput uvežbanog hrta, sledio miris. Dođe do jednog podrumskog prozora koji je bio odškrinut.
- Oho, niko drugi do Nikita Porfirič Levski, pisac i predsednik Kućnog saveta. E, baš lepo, mangup iz njihovih redova !- skoro zapljeska rukama od sreće Rozgov.
Namah mu na um pade ideja. Odškrinu prozor koliko je mogao i kleče. Zavrnu rukav kaputa, i pruži se što je više mogao. Uzalud, kaca je bila tako blizu, ali, ipak, izvan domašaja.
- E, pa nećemo tako, druže kupuse Nikite Porfiriča Levskog - zlobno se osmehnu gladni Rozgov - Nećemo tako.
On leže na hladnu zemlju, odupre se kolenima o okvir prozora i ispruži se koliko je dug.
- Još malo, tu je - gledao je on u mreškanje kiselog kupusa u kaci. - Moj si druže, moj! - obliznu on suve usne.
Ispruži se još malo, ali nešto puče i on upade naglavačke u kacu. Aleksej Aleksejevič Rozgov se koprcnu pet-šest puta pokušavajući da izađe, ali se prepusti ukusnom rasolu iz kace koji natopi njegova pluća i, zadovoljan i sit, umre.
      Pola sata kasnije iz podruma se začu jauk. Marija Agatonovna Levska, supruga Nikite Porfiriča, pronašla je Rozgova kako blaženo naglavačke dubi u njihovoj kaci. Otišla je hitro po muža i obavestila ga o svemu.
- Prijaviti policiji, iz ovih stopa - insistirala je Marija Agatonovna.
- Nikako, hoćeš li da me uhapse zbog kace prokletog kupusa - zlovoljno promrmlja Nikita Porfirič - Sklonićemo ga odande, za početak.
Dobro obučeni, sa duboko natučenim šubarama, Nikita i Marija dohvatiše Rozgova, izvukoše ga iz kace, i pod ruku uzevši ga, krenuše sa njim ka jednom od nevskih mostova u blizini.
- Bacićemo ga sa mosta, i gotovo. Kome će još nedostajati jedan bivši čovek - skoro pa veselo reče Levski, kao da piše jednu od svojih kratkih priča.
Dođoše neprimećeni i do mosta. Rozgov je bio miran i poslušan, kao i svaki mrtvac. Osvrnuše se levo-desno, i nimalo nežno, prebaciše nesrećnog Rozgova preko ograde. On polete, lako kao galebi pljusnu o ledenu vodu. Tek tada primetiše da su im u rukama ostale njegove valjenke. Marija ih otrže od Nikite i hitro ih baci u vodu.
- Šta to radiš, ludače! - viknu Levski mahinalno, ali se uplaši svog glasa i hitro pobeže u tminu. Za njim pojuri i Marija, ne čuvši kako ispod mosta zavrišta neka devojka, a neki krupni muški koraci uz psovke nestadoše u magli.
Nekoliko dana Levski i njegova žena nisu izlazili iz stana. Nisu se javljali na telefon, ma nisu ni disali, toliko su bili preplašeni. A kada je pretilo da susedi razbiju vrata stana, pojavio se bledi Levski, kao da je iz kace izašao.
- Nikita Porfiriču, jeste li čuli?
- Ne, nisam. Šta se desilo?
- Aleksej Aleksejevič Rozgov. Postao je heroj. Spasio je jednoj devojci život. Od manijaka ispod Nevskog mosta. Nažalost, on je izgubio život. Napaćena duša - telegrafski je saopštavala Tatjana Mihajlovna, telegrafistinja u Pošti.
Levski klecnu. Krajičkom pogleda ugleda kako Marija Agatonovna utonu u fotelju držeći se za grudi. Bili su spaseni.
Prošlo je nekoliko dana, a vest o Rozgovu i njegovom "podvigu" nije silazila sa naslovnih stranica prestoničkih novina. Levskom to poče da smeta. Znao je istinu, a morao je da ćuti. I to ga je izjedalo.
Jednog dana, na njegovu adresu stiže pismo iz Kvartovske ćelije Partije. Tražili su od njega da pokrene inicijativu da njihova ulica dobije ime po Rozginu, a da na zgradi bude postavljena spomen-ploča sa njegovim likom. To preli čašu. Levski se, ne govoreći ništa Mariji, sutradan pojavi pred Petrom Isakovičem Matruškinom, sekretarom Partije.
- Druže Levski, kakva čast - reče Matruškin zaklonjen ogromnim sekreter stolom - Kojim dobrom? Čuo sam za vašu inicijativu. Pravilno. Takvi heroji zaslužuju sve počasti. spasiti nepoznatu devojku i tom priliko izgubiti život, to je za svaku pohvalu.
- Ali, druže Matruškin, on nije nikakav heroj. U kaci sam ga pronašao - poče zamuckivati Levski.
- U kakvoj kaci? U ČIJOJ kaci? - Matruškin ustade od stola, ali se to ne primećivaše, budući da je bio veoma nizak.
- Pa, ovaj, u mojoj. Udavio se tamo želeći da ukrade kupus. Prašćajte, druže Matruškin.
- Vi hoćete reći da je taj savesni građanin prvo otkrio vaš tajni greh, kacu kiselog kupusa, poginuo na zadatku, a onda oživeo i bacio se sa mosta kako bi spasio nevini devojački život.
- Pa, ja, ne, ovaj, ne znam ...
- Sjajno, sjajno!!!! - skakao je od sreće Matruškin, mada se to nije primećivalo od stola - naše društvo vapi za takvim ljudima i takvim sudbinama. Nikita Porfiriču, vi ćete svakako obraditi to u nekoj od vaših priča?
- Svakako, ali ... - prezbojavao se Levski.
- Ništa, ali! Trčite kući, sazovite sastanak Kućnog saveta i ispričajte im ovu priču. Svi će jednoglasno podržati predlog da ulica nosi ime heroja Alekseja Alekseja Rozgoviča. Hitajte, druže!
Levski nagrnu na vrata. Dok je pokušavao da nestane iza njih, začu se smiren, gotovo mračan Matruškinov glas.
- I, druže Levski...
- Da, druže Mitruškine?
- Tu kacu sa kupusom prevezite na ovu adresu. Moja će vam žena pokazati put u podrum. Je li da je kiseljen sa onom vodom iz bunara pored pokojne crkve?
- Naravno, druže.
- E, pa pohitajte. I neka vam je srećan put.

VOLIM RASPRODAJE. UVEK KUPIM NEŠTO ŠTO MI NE TREBA

 

"Posle sedam dana rada, poslanici će ići na neformalni odmor o kome mi ostali formalno možemo samo da sanjamo."

"Smrti nema bez avatara na lajni bandere."

"Ljudi koji insistiraju na apsolutnom dobru, nose u sebi klicu zla."

"U paralelnom univerzumu, paralelni univerzum nema značaja."

"Uhvatili su ga sa rukama u tuđim džepovima. Tražio je mrvice."

"Premijer otvara lokalne puteve. Jer globalno smo u ćorsokaku."

"Treba ćutati o stvarima koje se daleko čuju."

"Moderni Srbin je izotop srednjovekovnog Turčina."

"Samo vrednim radom i trudnoćom je zaslužila mesto u firmi."

"Ostaćemo večito mladi u ovoj zemlji u kojoj je vreme stalo."

"U modi su spiskovi. Platni i sve po."

"Politički pluralizam u Srbiji znači množinu funkcija.

"Kad žena prekrsti noge, tu ni Bog ne pomaže."

"Svaki početak je težak. Naročito kad ne znaš kako da počneš."

"Na kraju životnog puta stoji znak radnika sa lopatom."

"Počeću da zapisujem jer zaboravljam. Problem je što sam prvo zaboravio da pišem."

"Pređimo odmah na kasnije."

"Ironija je što sam se usrećio otkad sam uveo nesreću u kuću."

"Progledaćemo tek kad nam se sklone sa očiju."

"Mnogo sam pokvaren. Istekao mi rok trajanja."

"Sreća je urbani mit. Srbi znaju zašto."

"Dobro je što imamo lepu modelsicu u Skupštini. Dosad su poslanici bili samo glupi."

"Ne razumem ja ove moderne tehnologije. Kako sad da elektronskom novinom ubijem komarca? Kako?"

"Džabe nam Facebook, Twitter i Yahoo, kad će pošta uvek biti poslednja."

"Nekada su gladni pevali o slobodi. Danas, pevaju o robiji. Tamo bar ima zagarantovanih obroka."

"Džabe što je seks dobar za zdravlje kad ga nema ni za lek."

"Ne treba nama ulaz u Evropsku uniju. Nama treba izlaz iz ove situacije."

"Hrvati bi pružili ruku pomirenja preostalim Srbima. Samo kad bi ih pronašli"

"Nova guvernerka zna rešenje za izlazak iz krize. Podeliće narodu ružičaste naočare."

"Moja glava je dokaz globalnog zagrevanja. Tamo gde je nekad bila prašuma, sad je pustinja."

"Na škakljiva pitanja odgovarajte smehom."

"Ljude, koji imaju promaju u glavi, zamolite da zatvore usta na trenutak."

"Kad na televiziji krene pusto tursko , ulice opuste."

"Neke žene su takve čistunice. Izigravaju princezu na zrnu praška."

"Vreme je za timski rad. Oni sa vodom u ušima da gase one što im je dogorelo do noktiju."

"Naše je prokletstvo što mislimo da nam je sreća poklonjena, a nesreća zaslužena."

"Srpsko društvo je u recesiji. Sad mesto kusura ne vraćaju žvake, već bezvredne dinare."

"Odneću večeras epsku pobedu. S tobom ili na tebi."

"Sad mi je lakše. Ova naša nesreća je nečija sreća u paralelnom univerzumu."

"Dobio sam novog člana porodice. Radim za ženu, decu i frižider."

"Moje ruke su u savršenoj koordinaciji: Što leva uzme na bankomatu, desna odmah potroši u marketu."

"Raspad Jugoslavije desio se jer je bilo premalo glavnih gradova po glavi stanovnika."

"Na raskrsnici života, skrenuo sam levo, putem srca. Razum je ostao daleko."

"Subota. Dan kada Žikinu šarenicu pratim uživo na pijaci."

"Srpska pijaca je mesto gde ima više baba nego zuba."

"U jedno sam siguran. Kad poskupi hleb, niko ga neće tražiti preko pogače."

"Da se spaja neradni staž, ja bih već u penziji bio."

"Ne bih voleo da mi je devojka lopata. Moje dupe to ne bi podnelo."

"U Srbiji se gradi sve više crkava. Ne zato što je narod religiozan, nego da nam već jednom odzvoni."

"Ja sam od Evrope čuo samo za Parizer, Hamburger i druga sranja ..."

"Ostaviš tako neku svežu misao na FB, a ona svene među onim bajatim fotkama."

"Mi goste dočekujemo hlebom i solju. Za više i nemamo."

"Dobro je da Srbija nema more. Ne bih mogao da zamislim Guču, Exit i beogradske splavove na jednom mestu."

"Naši kapitalni primerci ne sudaraju se na brvnu, već na koridoru."

"Gladni smo života jer su nas hranili lažnom nadom."

"Glave su nam toliko u oblacima da ne primećujemo u kolikim smo govnima."

"Molim nadležne da uvedu termin- sveštenička mafija. Koliko su oni ljudi u grob oterali ..."

"Svaki muškarac sanja da se oženi dobrom ribom. Jedino ona, i kad ne zatvara usta, ćuti."

"Zabrinut sam za svoj seksualni život. Toliko puta dnevno opštim sa majkama nepoznatih ljudi ..."

"Angrobanka - jer je novac građana davala na veliko."

"Sada je kriza. Zato partije ne odbacuju istrošene partijske kadrove."

"Čim čuju reč "popust", žene se maksimalno opuste!"

"Nekada su udarnici na kraju dobijali orden sa vencem zasluga za narod. Danas, na kraju, ne dobijaju ni venac."

"Da su se na balkonu pojavili olimpijci iz matematike, masa bi ih kamenovala uz povike:" Ua, štreberi!""

"Volim društvo. Zato kod mene nesreća nikad ne dolazi sama."

"Naš univerzalni recept za testa. Na vrelom ulju popržiti sitno seckan crni luk. Oh, wait ..."

"Svi znamo gde su naši krupni igrači iz senke. U senci palmi na pacifičkim ostrvima."

"Zaturili smo negde bolji život. Sve mi se čini da je kod nekih srećnih ljudi koji broje porodično blago."

"Ne rasipajte ljubavne bisere. Pokupiće ih neko i zakititi se njima."

"Na našu tragediju nikad neće pasti zavesa. Ukrali je mangupi."

"Nikako da uhvatim ravnotežu sa poslom. Padam na nos od njega."

"Danas je teško sasuti nešto kolegi u lice. Prvo mu treba izvući glavu iz šefovog dupeta."

"Drvo se na drvo oslanja, čovek na čoveka. A žena? Žena se oslanja na kreditne kartice."

"Srbija je idiot proof država. To mi je jedino logično objašnjenje zašto još uvek postojimo."

"Novi Fića ide na američko tržište? Šta, Kinezi obustavili isporuku privezaka za ključeve?"

"Od hemije najviše volim ljubavnu vezu."

"Jedan uspešan snošaj zna da se nosi 9 meseci."

"Budimo ljudi. Kad nismo nizašta drugo."

"Nama, generalno, ne cvetaju ruže. Ali, ambrozija, svakako."

"Neke žene su dugo radile na sebi kako bi neko radio na njima."

"Nekada su žene volele moj šarm. Danas više vole one sa šarm-el- Šeikom."

"Neki ljudi mi dođu kao lek. Laksativ, najčešće!"

"Na složeno pitanje, uvek dajem jednostavan odgovor: " Ne znam.""

"U svetu se upravljački organi poznaju po belim kragnama. Kod nas, po belim čarapama."

"Kad sneg napada u srcu voljene, možeš videti tuđe tragove po njemu."

"Nekad vam je teško da sačekate ženu 5 minuta da se našminka, a čekali ste je čitav život. Pa, momci, molim vas!"

"Ne radujte se tuđoj nesreći. U paralelnom univerzumu, ona je, možda, vaša."

"Usamljena žena. Ne znaš da li da joj priđeš ili da pobegneš glavom bez obzira."

"Ljubav prestaje kad ti je sva radost u poslednjoj reči, a ne u poslednjem poljupcu."

"Mi smo greške naših roditelja, koje smo im skupo naplatili."

"Neke žene ne mogu da izbacim iz glave. Jednu ne mogu da izbacim iz kupatila."

"Na poslednjem koraku ka zagrljaju smo zastali. I još se rukama tražimo po tuđim telima."

"Neki su zadovoljni svojim ljubavnim životom. A neki se samozadovoljavaju."

"Probili smo led. Sad možemo komotno da skočimo i da se podavimo."

"Kažu da je sreća u malim stvarima. O tome ,sigurno, nisu pitali žene."

"Srpska demokratija je dostigla svoj zenit. Sloboda misli nam je večna, ropstvo kapitalu svakodnevno."

"Izgubljen dobar život. Njegov izgled potražite na nalepnicama alkoholnih pića."

"Ljubav ne naplaćujem. Za honorar samo mogu da mrzim."

"Policija u borbi protiv kriminala? Jedino kad uklanja konkurenciju."

"Mnogo sam melanholičan. Dođe mi da dignem ruku na sve oko sebe."

"Moja generacija je usrala motku onog trenutka kada je prestala pišati uz vetar."

"Pesnika kad shvate, on je već mrtav."

"Nisam daltonista, ali mi je život siv."

"Naši razgovori završavaju se tačkom. Ispod njenog uzvika."

"Put do nečijeg srca najlakše nađu slepi od ljubavi."

"O bistrini naših političara ne treba raspravljati. Dovoljno je pogledati kakvim se mutljavinama bave."

"Zauzeto kupatilo. Prokletstvo života u matrijarhatu."

"U laži su kratke noge. Oni to znaju, pa i ne izlaze iz svojih džipova."

"Нешто се сломило у мени. Загрли ме да срасте."

"Kod nas vri ko u košnici. Ali, nećemo se najesti meda jer su većinom trutovi."

"Zvezda je oterala svoju legendu. Nije bio dovoljno crveno-beli. Bio je Žuti."

"Trudnici je potrebno 86 papira da bi otišla na bolovanje.Kolika je to progresija kad joj je potreban samo jedan spermatozoid da zatrudni."

"Na Balkanu je i dalje aktuelan drum and base. Sve ode na doboš!"

"Bliskost je kad sa nekim možeš funkcionisati i na daljinu."

"Daj ljudima isuviše slobode da misle i izmisliće neku ludost."

"U paralelnom univerzumu, mi sa neba gledamo Boga kako se muči sa verom u nas."

"U paralelnom univerzumu, mi sa neba gledamo Boga kako se muči sa verom u nas."

"Nije se naša potrošačka korpa smanjila. Porasle su nam oči od gladi."

"Grčki scenario u Srbiji i neće biti tako loš. More, pesak, nes kafa, nerad ..."

"Mi u braku delimo sve na ravne časti. Ona podeli pare, a ja uvek častim."

"Ovo je naša labudova pesma. A tek što smo se ispilili."

"Naš doprinos evoluciji je da smo majmune postavljali na najodgovornija mesta."

"Neki bi umesto veštačkih sisa i usana trebalo da ugrade veštačku inteligenciju."

Vodite računa o higijeni. Nikad se ne zna kad će vas neko prejebati."

AMERIKA I ENGLESKA BIĆE ZEMLJA KASKADERSKA!

Semjon Agatonovič Pirjukov, trudbenik moskovskog Želvoza, vraćao se iz druge smene. Noć je uveliko ovladala Podmoskovljem, pritisnuta teškom novembarskom maglom. Kroz nju se, sa velikom mukom, probijala bolesnožuta svetlost uličnih svetiljki, rastapajući se u gustom testu magle. Ispred njega dizao se masivni crni zid Železničke kolonije. Gomila betonskih blokova prostirala se u savršenom redu duž

ulice. Nijedna nije bila osvetljena.
- Opet nema struje - rezignirano prošaputa Semjon, gurajući svoju masivnu glavu u zaštitu krutog čojanog železničkog kaputa.
Dodirujući svojim promrzlim prstima zid, napipao je nekako ulazna vrata svoje zgrade. Ispucala drvena vrata škripeći se otvoriše kao da se i ona žale na hladnoću.
- Prokleta štednja! - jeknu bolno Semjon naletevši na gelender koji i sam zaječa od siline udara.
- Griša, jesi li to ti?- meketavo se oglasi starački glasić iz tmine hodnika.
- Nisam, Matrona Pavlovna, nisam Griša. Ovde Semjon Agatonovič iz stana 7a.
- A gde je moj Griša? - ponovo zameketa Matrona.
- Griša je odavno poginuo u Staljingradu - sa uzdahom čoveka koji svakodnevno izgovara istu mantru, odgovori Semjon.
- Pa, što mi se nije javio? - izgubi se glasić u mračnom grotlu hodnika.
Semjon umorno nastavi uz stepenice. Kad izbi u hodnik, nalete na nečije zaboravljene valjenke i prostre se koliko je dug.
- Prokleti bili, stotinu puta! - Semjon napipa valjenke i, u pravednom besu, baci ih niz hodnik. Napipa rukom slovo a na vratima svoga stana i izvadi ključ. No, vrata se otvoriše čim je dotakao kvaku.
- Evo, ni vrata se više ne zaključavaju. A posle novine pričaju kako je sve više besprizornih. Pa kako da ih ne bude kad im je sve na izvol'te! - poče on da bubonji još sa vrata. Šapku zavitla uvežbanim pokretom ka čiviluku, kao stotinu puta ranije, ali ona se skljoka na pod, obarajući usput neku staklariju.
- Životinjo! Opet si pijan? - iz dubine stana začu se ženski ljutiti glas. Neko zabaulja obarajući stvari na pod.
- Nisam pijan! Dobro, popio sam par vodki i ništa više - poče da se brani Semjon.
- Kako nisi pijan, bazdiš na bačvu! Vuci se u kuhinju da večeraš!
- Semjon pipajući uđe u kuhinju i pokuša da sedne za sto. Na mestu stolice njegova široka železnička zadnjica ne nađe ništa i, privučena gravitacijom, tresnu o pod dok se Semjonova glava sudarila sa štednjakom.
- Koliko sam ti puta rekao, veštice jedna, da ne pomeraš stvari po stanu bez prethodnog upozorenja!?!
- A šta drugo da radim, kad po ceo dan sedim sama ovde u ova četiri zida?
- Vezi, pleti, opijaj se, kao i sve normalne železničarske žene! I gde su sveće u stanu?
- Ti sam si ih izbacio jer " nema religije, nema sveća". Eto ti sad, svetli sam u mraku.
- Pa šta da radim sad u ovom mraku? Kao slep sam - naroguši se Semjon.
- Ti si slepac bio i kad sam te upoznala. Mislila sam da si se navikao na to stanje. Nigde me nisi izveo već tri meseca - žena tiho zajeca.
- Pa vodio sam te kod Arifanovih. Bila je sedeljka ...
- To je bila daća, a i tu si se napio kao svinja, svinjo jedna.
Semjon se uspravi i krenu ka ženinom glasu. Hteo je da položi svoje ruke na ženin vrat i jednom zauvek prekine to njeno zvocanje. Nije on bio kriv što je direktor sav novac trošio na svoju ljubavnicu, što je šef zidao već treću daču, što su svi krali gde su stigli, a njemu, Semjonu, poštenjačini, nije ostalo ništa drugo, nego da pije. Njegove ruke pratile su zvuk njenog glasa. Osećao je da je blizu po ubrzanom disanju i mirisu jeftinog parfema, verovatno kupljenog krišom od njega. Napipa je i stegnu. Učini mu se da je nešto viša nego ranije jer je umesto vrata, napipao njene grudi.
- Oho, ovoga se ne sećam - zagrcnu se Semjon, blago ih stežući.
- Pa kako da ih se sećaš, kad si retko kod kuće - grleno uzdahnu žena dok su joj ruke klizile niz njegove grudi.
- Oho-ho! - sve više se divio umorni trudbenik.
- Oho-ho! - iznenađeno se oglasi i ženski glas kad su se ruke uvukle u njegove pantalone. - Ovde se nešto promenilo. Naviše. Znači, nema više krize?
- Kakve krize, Larisa Fjodorovna? Krize nikad nije ni bilo - zašišta Semjon mazno.
- Kakva Larisa? - grmnu žena.
U tom trenutku svetlost rastera mrak iz sobe. U sredini sobe, pripijeni, ruku na grudima i u gaćama onog drugog, stajali su Semjon Agatonovič Pirjukov iz stana 7a, i Katarina Georgijevič Marinov iz stana 8a, sprat iznad Semjonovog.
- Ha, mora da je greška - reče Semjon, sklanjajući ruku sa grudi.
- Izgleda - reče Katarina, izvlačeći ruku iz njegovih gaća.
- Eto, bez struje, dešava se - izvinjavajući se poče Semjon da izlazi.
- Ništa, ništa, sve porodice sliče jedna drugoj - poče izvinjavajući se Katarina da ga ispraća. - Pozdravite Larisu.
- I vi Genadija Akakiča - brže- bolje izusti Semjon i zamače sprat niže.
Na vratima svog stana nalete na Genadija Akakiča Marinova.
- Greška, druže Pirjukov, oprostite.
- Ništa, druže Marinov, i kod vas je bila greška.

( Moskovske minijature, vol. 22)

                                           ***********************************

Redov prve klase Džozef Bajnam sa mukom je pridržavao ogroman barjak koji je pretio da se otme iz njegovih žuljavih ruku, nošen udarima pacifičkog vetra. Iza njegove mršave marinske guzice tiskala su se još četvorica preplašenih vojnika 101. vazdušne divizije.
- Proklet bio onaj dan kada je nekom piskaralu u Vašingtonu pala na um ovakva "genijalna" ideja - gunđao je Bajnam dok je nesvesno gurao gl

avu među ramena, uplašen fijukom zalutalih metaka.
- Rez, rez, rez!!! Ovo ne valja ništa - začu se piskav glas iz obližnjeg rova.
- Momci, unesite malo osećanja u to što radite. Amerika je čekala na ovaj trenutak decenijama.
Vetar je raznosio udaljene jauke eksplozija i mešao ih sa mirisom spaljenog mesa nad Ivo Džimom. Gomile leševa raspadale su se na suncu. Rojevi muva sletali su i uzletali kao crni leteći tepisi. U njihovoj blizini zujale su dve kamere dok su kamermani nervozno palili cigaretu na cigaretu težeći da rasteraju smrad. Propagandni štab generala Mekartura bezuspešno je pokušavao da ponovi trenutak podizanja zastave na Ivo Džimi. Već šesti vezani put.
- Džozefe, fokusiraj se! Daj licu odlučan izraz. Čoveče, tvoji drugovi dali su svoje živote za ovo parče američkog tla.
- Ali, gospodine kapetane, najbliže američko le udaljeno je preko 5.000 kilometara!
- Vojniče, nije tvoje da razmišljaš, već da radiš! - ciknu Piter Forman, nova nada američke kinematografije.
Džozef baci pogled na gomilu udova koji su ležali u podnožju improvizovanog brdašca. Tu su ležali ostaci originalne petorke koji su pre dana pokušali da postave zastavu i bili razneti japanskim topovskim đuletom.
- Budale - pomisli Džozef, slučajno spustivši barjak.
- Momče, ako ne veruješ u patriotizam, veruj u 20.000 dolara koje ćete dobiti na kraju ovog snimanja - kiselo se osmehnu Forman.
- Neka đavo nosi 20.000 ...
- .... rubalja kad ću izgubiti glavu - pomisli Josif Iljkovič Mazurkov , panično stežući crveni barjak.
Stajao je na vrhu Bundestaga, u nameri da prikači zastavu u znak pobede Crvene Armije nad nacističkom Nemačkom, tog 1. maja 1945. godine.
- Vodniče Mazurkov, ne pomerajte se, molim vas! - oštro se oglasi Varlam Koritkov, načelnik Agitpropa 4. armije II ukrajinskog fronta.
- Ali, druže pukovniče, gađaju me snajperom! - zavapi Mazurkov, pokušavajući da se zakloni iza gotskog čudovišta koje je ukrašavalo zgradu.
- Druže, zapitaj se kako je bilo Iljinu koji je poginuo pre dva dana pokušavajući da izvede to isto. On je proglašen herojem puka!
- Budala pijana - pomisli gorko Mazurkov. - Gospodine pukovniče, ja bih da siđem.
- Ne šalite se glavom!!! - zaurla Koritkov iz sigurnosti obližnjeg hodnika. - Otadžbina vas zove!!! Pomislite, šta bi vam sada rekao Ejzenštajn!!!
- Ali, Ejzenštajn je mrtav! - zaječa Mazurkov.
- Ejzenštajn je besmrtan!!! - pomodre u licu Koritkov, zgrabi svoj Nagan i ustreli vodnika prve klase Josifa Iljkoviča Mazurkova pravo u čelo.
- Rez, rez, rez!!!! - Ovo je bilo odlično! - Koritkov se okrete snimateljima. - Idemo da montiramo ovaj istorijski trenutak.

( Istorija za ponavljače, vol. 1)

SVET POČIVA NA NEUTRONIMA, MOZAK NA NEURONIMA, A POLITIKA NA MORONIMA

"Vlada da proglasi elementarnu nepogodu. Presušila državna blagajna."

"Toliko sam siromašan da poštar zvoni samo jednom zbog uštede struje."

"Najviše dugujem detetu u sebi koga lažem da je život igra."

"Navodnjava se samo 4% njiva, ali se pivom naliva 96% stomaka."

"Od ovolikih previranja u zemlji narodu će prekipeti."

"Ovo što su političari zamesili, poslužiće za lapot nacije."

"Ako smo padu bili skloni, mogli smo bar izbeći ova govna."

"Ne brinite, na kraju, sva sranja odnese voda."

"Sretnemo se neke pročitane knjige i ja kao stari prijatelji i ćutimo podsećajući se lepih dana."

"Ukrali mi neki klinci knjigu dok sam pazario u bakalnici. Ima nade za ovu zemlju!"

"O sreći je najbolje pisati u potencijalu, mogućem stanju!"

"Na ovoj suši, najviše bi mi prijao jedan vlažan poljubac."

"Prošla vlada nije imala kormilara, a ova je posisala vesla. Brod je nasukan."

"Urnebes salata svoje pravo značenje dobija tek u WC-u."

"Otkako je Predsednik overio diplomu, sudbina nam je zapečaćena."

"Bez starca nema udarca. O pod."

"Kvalitet kose mi je, uglavnom, opadajući."

"U mladosti, sve su mi žene bile lepe, a sada su još lepše. Povećala mi se dioptrija."

"Ljubavni ćorak najčešće pogađa pravo u srce."

"Najhrabriji osvajači su oni koji jurišaju uz Venerin breg."

"Uđem tako u stvaralačku krizu i zatvorim vrata."

"Žene imaju PMS, muškarci PES."

"U našoj bari nema krokodila, ali se somovi bore za mesto kapitalnog."

"Kad poskupe cigarete, svaka će nam biti poslednja."

"Ne čačkajte Ivicu. Zaigraće vam marica pred kućom."

"Zajahtili su se ovi što su nas zajahali."

"Nema potrebe braniti nam pušenje. Ionako smo ispušene lule."

"U GSP zapošljavati radnike sa dijagnozom kontrolor frika."

"Davno smo postavili kamen- temeljac naše državnosti. Samo, gde je?"

"Političarska etika temelji se na odsustvu iste."

"Svet počiva na neutronima, mozak na neuronima, a politika na moronima."

"Moje mišljenje vrednuje se jedino u monologu."

"Svi smo mi nekad bili normalni. A, onda nam se desio život."

"Moja ljubavna dioptrija traži od tebe da mi se približiš kako bih te poljupcem bolje video."

"Kakav sam lik, već pomalo postajem Ličanin."

"Nekad popijem batine i pojedem šljivu na oko."

"Uvođenjem reda u linije gradskog prevoza, mnogi Beograđani doteraće liniju. Ići će pešice."

"Nismo mi dovoljno pravoslavni fundamentalisti kad nam je kafa i dalje turska."

"Kad mogu političari da menjaju vlasnika, može i "Politika"."

"Mi od kapitalizma zadobismo samo somove kapitalce!"

"Kad biram između dve vrste piva, uvek kupim sve tri."

"Biti glup je ok. Ali, plasirati to kao pamet ..."

"Neki ljudi su mi nužno zlo. Neki samo ružno zlo."

"Sa nekim ljudima se savršeno ne razumem."

"Većini nas je životni stil kako preživeti."

"Čim se proserem sa aforizmima, od države dobijem zatvor."

"Svaki grad u Srbiji mašta o akvaparku. To da bismo sprali govna u kojima se svakodnevno davimo."

"Svaki konstruktivni predlog nam sruše dunsteri."

"U Srbiji plata podseća na seks: dolazi retko i poželjno je da bude u čvrstoj valuti."

"Kad s nekom prelomim preko kolena, obavezno dobijem nogu."

"Naši atletičari i njihovi uspesi su dokaz da smo navikli da se vrtimo u krug."

"Yamb i preferans, dva đavolska izuma iz studentskih dana. Krate slobodno vreme, produžavaju studiranje."

"Država nam puca po šavovima.Zato se mi i krpimo od prvog do prvog."

"Jedini preokret na koji sam trenutno spreman je sa leđa na stomak i obratno."

"Na kojem stejdžu Dačić peva na Egzitu? Molim link kad počne Miljacka."

"Daš nekome prst, a on ti uzme i crno ispod nokta."

"Od nadležnosti, naši političari najviše vole prinadležnosti."

"Kadrovska rešenja se uvek nađu među onima koji nisu kadri za posao."

"Pitanje je da li smo uopšte sišli sa drveta kad se ovoliko majmunišemo."

"Vlada nije formirana pod uticajem van Srbije. Ambasade su i dalje u Beogradu."

"Ko danas na 50 stepeni traži svoje mesto pod suncem, sigurno je izmrzao."

"Patrijarh čeka da se formira Vlada, a onda da istera đavole iz nje."

"U prevozu birajte mesto pored penzionera. Zbog slabe cirkulacije, oni najbolje hlade."

"Ne klanjajte se idolima.Kad ih drugi sruše, mogu vam se obiti o glavu."

"Tesla je izmislio struju da bi se svaki idiot hvalio kako unosi svetlost u ljudske živote."

"Naš Predsednik ide u London da se izvini što, pored Igara, u Srbiji neće biti hleba."

"Kad naše sile Osovine potpišu sporazum, svaki točak će vući na svoju stranu."

"Pustili su narod u Skupštinu da se džabe rashladi. Bolje da su ga pustili u skupštinski restoran da se džabe nahrani."

"Od redovnog sranja ne vidimo potrebu za vanrednim stanjem."

"Otkud Karleuša u testu opšte kulture? Ona je opšte mesto u nekulturi."

"Stranci redovno krstare Srbijom. Kakvi su nam putevi, samo se krste."

"I šta će vam civilizovano društvo kad se ponašate ko divljaci?"

"Bračnim trouglom krstare brakolomnici u potrazi za nasukanim ljubavima."

"U braku su sve utakmice finalne, svi sastanci neodložni, a sve drugarice iz vojske."

"Staza do bračnog pakla je popločana lošim namerama muškarca."

"Naši papiri od vrednosti jedinu vrednost imaće u toaletu."

"Koliko sajentolozi greše! Nama ne upravljaju vanzemaljci. Nama upravlja stoka!"

"Svet je u traganju za početkom, a nama se već vidi kraj."

"Dali smo mi jedan dinar da se uhvatimo u evropsko kolo, ali oni sad traže sve banke da se iz njega pustimo."

"Glad ne zna za stid. Tako se i ja ne stidim da ti kažem da sam te gladan."

"Mi ospemo drvlje i kamenje na njih, a oni ga iskoriste za vikendice."

"Što pijan misli, trezan se ne seća"

"Turisti - ljudi koji idu na istu turu."

"Sledeće godine ćemo, zahvaljujući njihovim mućkama i inflaciji, svi biti milioneri."

"Srbijo, ne ljuti se na mene što te kritikujem odavde. Ipak, nemam ja toliko para da te kritikujem iz dijaspore."

"Naše društvo će uskoro osetiti olakšanje. Olakšaće se za one koji odu odavde."

"Vlada se o nama brine bolje nego o bebama. Sve dobijamo na kašičicu."

"Ako hoćeš pravdu, ponekad prihvati i krivicu."

"Za pravo osveženje u letnjim danima pobrinule su se turističke agencije. Cene su im da se smrzneš."

"Moja žena je bila domaćica koja se brinula o nas nekoliko svinja."

"Sad kad sam iskusio krematorijum Sunca, siguran sam da će mi hladna zemlja biti poslednje konačište."

"Ljude srećem svakodnevno. Ali je samo poneki čovek među njima."

"Danas na poslu će atmosfera biti manje radna, a više paklena."

"Sunce se lagano pomalja iznad krovova ... Sad ću da ga upucam!"

"Kad te pogledam u oči, uzmem dah i zaronim do dna tvoje duše."

"Laktom do posla, lakom na posao."

"Neke ljude poznajem, a neke žalim što sam upoznao."

"Dok ima nade, ljubav i vera nemaju šta da rade."

"Jednu bih Biljanu platno da mi beli. Slabo mi radi centrifuga."

"Nužda zakon menja. Pa, lepo mi kažemo da su političari gomna."

"Nemam srca da otpratim neke ljude. Šta ćete, danak devedesetih, kada se svaka glupost čuvala."

"Srećom je vrućina jer me je zazeblo oko srca kad sam čitao vesti."

"Tamo neka plaža čeka na otiske mog dupeta."

"Neke žene volim samo od poslednje kapi piva."

"Ivica je četvrto prase koje je srušilo kuću da bi napravilo fotelju."

"Nije ni čudo što su u CG ležaljke skuplje od kreveta. I prostranije su."

"Razrađujem planove za tvoje osvajanje, a najradije bih ti se predao."

"Malo nudim, malo tražim, ali mnogo mi se jebe za sve."

"Naša Vlada neće biti ni proistočna, ni prozapadna, već probiotička. Skenjaće nas skroz."

"Sve ozbiljne analize govore da smo neozbiljni."

"Mi smo neodgovorni kad smo dopustili ovakvima da odgovaraju za nas."

"Štroka na nogama - najjeftinija zamena za čarape."

"Vlada će raditi u interesu građana na vlasti."

KRATKE PRIČE ZA DUGE NOĆI

Sedeli jednom Andrić i Crnjanski u Klubu književnika. Andrić se požalio svom kolegi i prijatelju: " Miloše, ove proklete avlije mi ne izlaze iz glave."
Tog trenutka, od stola pored njih ustade mlada žena purpurne kose i zamaknu za ulaz ne plativši račun.
Sećanje na taj trenutak Zoka je objasnila u svojoj pesmi "Avlije, avlije".

 

                                                   *****************************************

 Salomon Ismailovič Govorcev blaženo se osmehivao dok je posmatrao prizor iz svoje dače. Na širokoj livadi, išaranoj bokorima kasnog letnjeg cveća, tik uz srebrnaste talase prečiste rečice Kološke, trčala su njegova deca. Ukupno petoro iz dva braka koje je za sobom imao. Na malenom šarenom ćebetu, poklonu koji joj je doneo iz Amsterdama, sa svog poslovnog puta, sedela je njegova treća žena, Asja Mitronovna, kći njegovog osiromašenog prijatelja i poslovnog partnera, Mitrona Romanoviča.
- Divna prilika, pomislio je Salomon, posmatrajući njen pravilno izvajani profil, kao na nekoj od Maneovih impresionističkih slika koje je držao u dači. Tik pored nje, veselo se smejala njena mlađa sestra, Ruta.

- Divna prilika, pomisli još jednom Solomon, ne izjašnjavajući se ni sebi, ni nama čitaocima, šta je pod tim mislio.
Salomon osta u tom blaženstvu još nekoliko trenutaka, tek toliko da gurne svoju svilenu košulju u pantalone i opaše se. Zatim je pustio vodu i dobro, domaćim sapunom, njegovim izumom, oprao ruke, iako je u pitanju bila mala nužda. A onda je stavio svoje naočare na nos, svoju vezenu kipu na glavu i izašao u svetli dan.
- Hajte, neradnici, na posao! Džukele jedne, samo čekate da vam padne sa neba! Nema od sedenja zarade, kažem vam ja!, dobri stari Govorcev prosu svoj snažni glas kroz božiji prizor koji je malopre, blaženo, posmatrao iz svog klozeta.

( Moje moskovske minijature, vol.2)

 

                                 ***********************************************

 

 
Bilo je to pitanje refleksa. Semjon Rodionovič Gataulin je u mislima već video kako vreo čaj prska njegovu belu svečanu košulju, kupljenu u CUM-u, a oblačenu samo za svečanu prilike kao što je bila ova poseta Baljšoj teatru.
-E, nećeš, Boga mi!, pomisli Semjon, ali ga nešto lecnu jer je Bog odavno bio proteran iz stanova i glava Moskovljana. Umesto vere u čudo, poturi on hrabro svoj jezik i na nj

ega primi vrelu, kipuću tekućinu.
- Đavo te odneo!!!, sevnu mu u glavi od bola jer su mu jezik, nepca i grlo bili popareni.
Suznih očiju krenu ka kupatilu da hladnom vodom ublaži bol. Nažalost, tek je unutra shvatio da je bio četvrtak, parni dan u kom njegova zgrada nije imala vode.
U papučama i nehajno prebačenom kućnom mantilu trčao je niz stepenice držeći se za opečeni vrat, u nameri da na ulici pokupi nešto snega i spasi se bede.
- Kuda žurite, građanine?, začu se glas nastojnika zgrade, Vsevoloda Matutkina, ratnog invalida.
- Mahamamhm, mumlao je Semjon ne zastajkujući.
- Stanite i predstavite se!!!!, i dalje nije odustajao Vsevolod, zvani Volođa, kloparajući svojom drvenom nogom.
- Tras!!! Nešto snažno lupi o pločnik tu, ispred njih, baš u trenutku kad je Volođa sustizao Semjona. Beše to Larisa Ugrova, učiteljica sa trećeg sprata, koja se bacila zbog neuzvraćene ljubavi.
- Oh, Bože!, prošaputa Semjon slabašnim glasom.
- Ja ću vas, građanine Gataulin prijaviti rejonskom komitetu zbog religijskog zastranjivanja. A to što je građanka Ugrova skočila, to je njena privatna stvar, reče Vsevolod zapisujući u svoj crveni blok nastojnika zgrade prijavu protiv građanina Semjona Rodionoviča Gataulina.

(Moskovske intime, vol.1)