VECA I ČAROBNA ŽABA

 

CRTICE IZ NAŠE I NJIHOVE MLADOSTI

LICA

1.       Veca- učenik ovdašnji
2.       Murat- turski car, strašljivac
3.       Miloš Obilić- sportsmen, nogolupičar
4.       Prevodilac
5.       Miloš Obrenović- srpski knez, analfabeta
6.       Vuk Karadžić- još nije posto prosvetitelj
7.       Ljubica- zabrinuta kneginja
8.       Brat Raka- gibaničar
9.       Drug Todor- njegov brat, teoretičar marxizma
10.   Peter, Helga- turisti, Švabe
11.   otac, majka- zabrinuti
12.   Navijačice(muškarci), stražari, slepac i ostali slučajni prolaznici
13.   Žaba

Dešava se danas, a može i juče, eventualno sutra.

 Scena 1.

 Svetlo. Zvuk školskog zvona. Radosni glasovi dece. Na scenu izlazi Veca.

Veca: Ćao, drugari, vidimo se posle. Samo da bacim nešto u kljun pa ćemo da odigramo jednu fudbalicu. Mančester će da nagrdi Liverpul, nego šta!

Glas profesora iz off-a: Mitroviću, ne zaboravi da ti je sutra poslednja prilika da popraviš jedinicu iz nacionalne istorije. Ako to ne učiniš, viđaćemo se ponovo u avgustu. A ja baš nešto i ne volim vrućinu!

Veca: ( neraspoloženo) Zar baš sad? Pa to već i jun dođe! Au, a ja imam jedinicu iz istorije. Ubiće me ćale! On kaže da je istorija učiteljica života. E, ako je tako, onda je mnogo stara i mnogo dosadna učiteljica! Sve neki mrtvi ljudi koji su radili neke dosadne stvari. Onaj sa slonovima prešao planinu. Alo, bre, pa ljudi izmislili avion! Kolumbo pronašao Ameriku? Šta li su samo oni Indijanci radili bez njega tolike godine!

Žaba: Poštovani gospodine, ja sam čarobna žaba i ispuniću vam jednu želju!

Veca: Ma, beži, bre, nemam vremena za tebe i tvoje prevare! Žurim! ( odgurne žabu)

Žaba: Šta je ovo danas? Ovo mi je treći koji odbija pomoć! A ja sam zaista čarobna žaba!

Veca dolazi kući. Sto i stolice. Otac sedi za stolom i čita novine. Ne vidi mu se lice. Majka posluje. Takođe joj se ne vidi lice.

Scena 2.

Veca: Dobar dan! Šta ima za jelo?

Otac:( imitira)  „ Dobar dan mama i tata, kako ste? Eto, hvala bogu dobro smo, a ti?“ Ti to ne umeš da pitaš, nego odmah sa vrata: „ Gladan sam!“

Veca:  Pa što da te pitam kad si dobro. Da si loše, ti bi mi se požalio!

Majka: Pusti dete, sigurno je ogladneo od učenja. Skuvala mama sarmu, pile mamino!

Otac: Jes’, ogladneo od fudbala i igrica! Taj ni knjige ne zna gde su mu! Nego, kako ide nauka, evo i jun dođe! Hoše li biti posla za mog drugara Mirka.

Veca: Kog Mirka?

Otac: Pa onog Mirka što ga berem pored reke. Mirka Vrbanovića, he, he, he!!!

Veca: Al’ti je fora! ( tiše) Imam nešto malo istoriju da naučim ...

Otac: ( jako) Gromovi i nebesa! Savka, pakuj stvari, evakuacija!

Majka: ( uplašeno) Kakva evakuacija? Da nije opet rat?

Otac: Nije rat! Nešto gore! Sprema se ogromno nevreme, cunami!!! Naš sin Veca odlučio da uči!

Majka: Ma, idi bre... uplaši me. Pusti dete. Uči samo ti, Veco, uči.

Veca: Lako je vama, kad ste vi stariji od mene! U vaše je vreme i istorija bila kraća, pa je imalo i manje da se uči! A i ko zna da li je sve ovo što mi učimo istina, ko što kaže deda!

Otac: Pa nismo mi, bre, iz srednjeg veka, pa kraća istorija! I pusti dedu, taj je sam pisao istoriju ... Taj je sam ...

Majka: Znamo već napamet! Taj je sam pregurao i četvrtu i petu i šestu ofanzivu! Hajdemo da ne smetamo detetu! ( Izlaze)

Veca: ( uzima knjigu): Eh, da počnemo ... Srpska vojska pod komandom kneza Lazara ... Ej, ovo je nešto kao Warcraft ... Može biti i zanimljivo ... ( Čita i postepeno se uspavljuje)

Mrak.

Scena 3.

Vojni turski logor. Stražari. Tu je i car Murat sa prevodiocem. Car Murat je uplašen za svoju bezbednost. Nešto se sprema. Veca u pozadini čudi se gde se zatekao. Zatim sa pažnjom sluša.

Murat: I kažeš, priča se.

Prevodilac: Priča se, presvetli.

Murat: A, šta se priča?

Prevodilac: Pa, to što sam vam malopre rekao.

Murat: Ponovi još jednom, da utvrdimo.

Prevodilac: ( zvanično i jako) Kako naše uhode javljaju ...

Murat: ( Grabi ga za usta) Tiše, hoćeš li svi da čuju, pa da posle pričaju okolo.

Prevodilac:( tiše) Priča se da jedan Srbin hoće da te ubije!

Murat: Eh, ti Srbi! Oni stalno na visoko ciljaju! A, koji je taj što hoće, mislim, da me ubije?

Prevodilac: Neki Miloš Obilić. Kažu da je veliki junak.

Murat: Pa glupo bi bilo da me ubije neki mali junak. Ipak sam ja najveći vladar na svetu. Dobro, pojačaj straže i budi na oprezu. Na prvi znak opasnosti, seci!

Prevodilac: A kolac, o veliki! Znam da vi mnogo volite kočeve!

Murat: Nemam sad vremena za zadovoljstva! Rat je, pobogu, čoveče!

Prevodilac se klanja. U tom trenutku na scenu izleće lopta, a za njom i Miloš Obilić sa drugarima.

Miloš: Ura, drž’te je, braćo! Uteče!

Murat: ( cikne) Srbi! Spasavaj se ko može!!! ( Skače iza stražara)

Miloš: Stan’te, braćo! Ovde ima nekog! Ko ste vi!

Murat: ( uplašeno) Mi... mi ... ( odlučnije jer ga stražari gledaju) Mi smo Turci!

Miloš: Turci! E, baš sam vas tražio!

Murat: A što baš nas?

Miloš: Pa malo da se poigramo!

Murat: Da se poigramo? A, ko si ti, delijo neznana?

Miloš: ( lupi se u grudi) Ja sam Miloš Obilić, najveći srpski ...

Murat: ( prestravljeno) Miloš Obilić! Ubica!!! ( sakrije se bolje iza stražara)

Miloš: ... Nogolupičar! A tepaju mi i Ubica, kad zabijem lupku!

Murat: ( Prevodiocu) On je, došao je da me ubije! Brzo seci!

Prevodilac: Meni se čini da se oni nešto igraju.

Murat. Igraju se mojim životom! Šta je ono tamo što su jurili?

Prevodilac mu dodaje loptu.

Murat: ( vrisne) Glava!!! Oni vežbaju da mi skinu glavu!!! ( baci loptu) Seci! Brzo!!!

Stražari se ne pomeraju.

Murat: E, baš ste mi i vi neko pouzdanje! Čuvaćete mi lubenice, da znate!

Miloš: Presvetli care, nije to glava, to je lupka!

Murat: ( okreće se uplašeno) Šta lupka? Gde lupka? Jel’bomba? Hoćete da me ubijete?

Miloš: Ma, ne, ( pokazuje na loptu) ovo je lupka! To je poklon od Ričarda, engleskog kralja! A zove se lupka jer lupka kad je udariš!

Murat: A šta radite sa ovom lupkom?

Miloš: Nogolupamo!!! Trčimo za njom i udaramo je nogom!!!

Murat: Vi, Srbi, mnogo mirišete onu vašu vatrenu vodu! Kakvo vam je zadovoljstvo u jurcanju za ovom sasušenom glavom?

Miloš: Prvo, zdravo je boraviti u prirodi. Drugo, ko igra lupke, mnogo je popularan. I treće ...

Murat: Pomaže vam da ubijate poštene krvoločne careve. Buaaa!!!

Miloš: Molim?

Prevodilac: Oprostite caru, malo je pod stresom. Znate, posao. Treba osvojiti sve te silne zremlje ...

Miloš: Da, da ... Shvatam. Nego ja sam došao da ...

Murat: Znamo svi što si ti došao. Hoćeš da me ubijeeeeš!

Miloš. Ali, ne! Ja sam došao da vam ...

Murat: Nisi došao da me ubiješ? ( povrati samopouzdanje) A što si došao? Vidiš da imam posla! Treba da  vas porobim!!!

Miloš: Došao sam da vam predložim da odigramo jednu utakmicu nogolupa. Pa, ko pobedi ...

Murat: Gluposti!!! Ništa bez dobre makljaže!!!

Prevodilac: Gospodaru, saslušajmo ga, možda i nešto ispadne od toga!

Murat: A, je li, Alaha ti, koje su ti ovo hanume?

Miloš: A?

Prevodilac: Žene, koje su ti ovo žene?

Miloš: A, ove. To su nam navijačice!

Murat: Jel’ na kolac?

Miloš: Molim?

Murat: Mislim, navijate ih na kolac, onako, iz zabave, he, he!!!

Miloš: Ma, ne ... One nas prate dok nogolupamo, vole nas ...

Murat: Stvarno, vole vas ... A, kako, ako nije tajna?

Miloš: Pa, i nije tajna, one viču naša imena kako bi uplašile protivnika.

Murat: Ajde, da vidimo i to čudo. Mala, ( zove navijačicu) odider ovamo.

Mala: ( sve vreme se previja u govoru) Zvaali ste me, hi, hi, hi?

Miloš: Car bi želeo da vidi ono vaše, kad uplašite neprijatelja, znaš?

Mala: Stvaarno, ma vi ste super!

Murat(Prevodiocu): Šta smo mi, da nije politički?

Prevodilac: Mi smo mašala, gospodaru.

Murat: Kako mi, valjda ja?

Prevodilac: Jeste vi, presvetli padišahu! ( za sebe) Kad bi se šalili.

Murat: Dela da vidimo i to vaše urlikanje!

Mala okuplja svoje prijateljice i one izvode svojim telima figure koje predstavljaju slova M I L O Š. Murat je oduševljen, Miloš raste kao kvasac. Na kraju, navijačice viknu: „ Jeee!“, to prihvate i Miloševi drugari, a uplašeni Murat sakrije se iza svojih stražara.

Murat: Mašala, mašala, uteruje strah u kosti, evo, sve sam se naježio. Naručujem odmah i jedno urlikanje za mene.

Mala. Ali, to nije urlikanje, molim vas, to je ozbiljan scenski performans!

Murat: Dobro, naručujem odmah taj scenski prevo ... pere ... urlikanje, dva komada! Al’će da me se plaše!

Mala: ( vadi notes, poslovno ) A, kako je vaše cenjeno ime?

Murat: ( nakašlje se) Mi smo Car nad svim carevima, gospodar carstva Muhamedovog u kome sunce nikad ne zalazi, Alahov barjaktar, sin Sulejmanov, unuk Aladinov, Murat.

Mala: A, pa znate, vas je više, onda je i cena drugačija.

Murat: ( začuđeno)Kako više?

Mala: ( poslovno)  Pa znate, kažete Mi: Muhamed, Alah, Sulejman, Aladin, a na kraju i taj Murat, to je puno slova.

Murat: ( očajno)Ali, to sam sve ja!!!

Mala: ( začuđeno) Vi !!!

Murat: Ja, to mi je puno ime, bez prezimena.

Mala: Pa, mnogo je dugačko, može li nešto kraće?

Murat: Može li Murat?

Mala: Ne može!

Murat: A, što?

Mala: Ova za slovoT se ugojila, ne možemo više da je podignemo.

Ona što se ugojila: Ja se ugojila, pogledaj sebe, bure jedno! ( Krenu jedna ka drugoj da se počupaju, jedva ih rastave)

Murat: ( molećivo ) Pa, dobro, molim te, može li bar nešto slično, mnogo mi se sviđa to važe plašenje?

Mala: Pa, ne znam, videćemo ...

Prilazi svojim koleginicama, nešto se dogovaraju i izvode slova M U L A C, Murat silno obradovan, Miloš i drugari se smeju, a Prevodilac se hvata za glavu.

Prevodilac: Gospodaru, ...

Murat: Ne ometaj, uživam.

Prevodilac: Ali, gospodaru ...

Murat: Šta je, sve ti moraš da pokvariš!

Prevodilac: ( snishodljivo) Pa, znate, u ćitapu piše da je mulac mulin brat ...

Murat: Našeg mule Ibrahima, najmudrijeg naučnika ...

Prevodilac: Ne, gospodaru, već one mule, što nosi vač čador.

Murat:(sve više se budi i besni) One sa četiri noge ....

Prevodilac: (sve više se smanjuje) Da.

Murat: I sa dugima ušima?

Prevodilac: Da.

Murat: Najgluplje životinje od Istanbula dovde.

Prevodilac: Može se reći da i magarac konkuriše za to mesto.

Murat: ( besno) Kolac !!!

Miloš: ( pomirljivo) Ma, dobro, Murate, one su nove u ovom poslu, pusti ih. Nego, da ti kažem neku reč. Što bi se mi klali i naticali na kočeve, kad sve možemo rešiti uz pomoć nogolupa.

Murat: Ali, ja baš volim naticanje na kolac.

Miloš: Dobro, ali vidi, nogolup ti je kao neka velika bitka, samo bez žrtava. Imaš dve vojske, svaka obučena u svoje odore. ( Murat klima glavom) Imaju svoje zastave, svog zapovednika, svog najboljeg junaka ( isprsi se i lupi po grudima) koji zabija lupke/ tupke iza čuvara, a možeš da vičeš, psuješ i vređaš protivnika do mile volje. Pobednik se raduje, a pobeđeni tuguje. Veruj mi, u nogolupu je budućnost.

Murat: Pa, ne znam, ja sam ipak za kolac, još ako je namašćen i oštar... Može, ali da ove ( pokaže na navijačice) ne učestvuju, inače ... Fiiik!!!

Miloš: Važi, evo za početak neka Toplica Milan prvi udari lupku/ tupku, a jedan od tvojih neka brani.

Murat: Dogovoreno. Hasane, priđi i osvetlaj nam obraz. ( Hasan se nećka, ostali ga dovuku i postave ispred improvizovanog gola. Muzika iz filma „ Dobar, loš, zao“. Svetlo prvo na Toplicu pa onda na Hasana. Toplica šutira, a Hasan loptu odbije u publiku. Svi otprate njen let.)

Murat: ( razočarano) Eto ti sad. Tek smo počeli, a već gotovo. I šta ćemo sad. Lepo sam ja govorio da je kolac trajniji. A imaš li ti još tih ... lupki?

Miloš: ( razočarano ) Nemam, samo mi je tu Ričard Lavlje Srce dao.

Murat: Setio sam se, tako mi sebe! ( Gleda okolo i kad spazi Vecu poviče na svoje stražare) Hvatajte onog malog i secite mu glavu, ona je najsličnija onoj lupki! 

Nastaje opšta jutnjava, ali Veca nekako uspeva da pobegne.

Veca: Ovi su totalno ludi, zar zbog fudbala glavu da izgubim. Nogolup, baš su šašavi. Hajde da vidim šta ima dalje iza onih vrata.

                                                            ( MRAK)

Scena 3.

( Park sa drvećem i žbunjem. Možda i neki kandelabr. Veca zagleda okolo dok se ne začuju glasovi iz off-a, a onda se brzo sakrije iza jednog drveta gde i ostaje sve do trenutka kada sa kneginjom Ljubicom ne reši stvar )

(Glasovi iz off-a)

Knez Miloš: Ne interesuje me, ne želim da čujem!

Vuk Karadžić: Ali, česnejši gospodaru!

Knez Miloš: Ne i ne! I sto puta ne!

( Izlaze na scenu. Miloš je ljutit i žuri, a Vuk pokušava da ga sustigne, imajući, umesto standardne štule, na jednoj nozi rolere.)

Vuk: Ustremljenije svakoga naroda, bilo veličajšega ili manjejšega ...

Knez Miloš: ( naglo se okrene) Čekaj, brate, jesmo li se dogovorili da sa mnom govoriš na srpskom jeziku, a ne na tom trange- frange, koji ni ti sam ne razumeš.

Vuk: (uvređeno) Ali ovo je jazik naših najumnijih magistrov i filosofov!

Knez Miloš: Ja nisam ni magistrov ni filosofov, ja sam Knez!!!

Vuk: U padežu imeniteljnom pravilno je reći magistar i filosof, a ne magistrov ...

Knez Miloš: Ućuti, ili ću ti i tu drugu nogu slomiti! ( Primeti rolere) Nego, leba ti, šta ti je to na nozi?

Vuk: ( važno) A, to je najnoviji model štule ZX 101, pravo iz Beča, sve radi sam.

Knez Miloš: A, jel’ kiseli krastavčiće?

Vuk: Kako?

Knez Miloš: Ništa, nego šta si ono pričao o uzemljenju ...

Vuk: Ustremljeniju, počitajemi, ustremljeniju, cilju svakog naroda ...

Knez Miloš: (načulji uši ) A, to je?

Vuk: Pa, pravda i sloboda, kneže, velika Frančeška revolucija naučila nas je da su svi ljudi jednaki ...

Knez Miloš: A jel’vas naučila i da kraljevske glave sečete k’o glavice kupusa? More, sve bih ja vas mislioce na poljoprivredu, motiku u šake, pa vam ne bi takve misli dolazile u pamet. A pravde i slobode ima dovoljno u ovoj mojoj (khm!) našoj Srbijici dovoljno. Delim je ja prema zasluzi, pošteno.

Vuk: Pa, ono, jest, ima je, ali, opet, krasivo bi bilo imati kakav zakon ...

Knez Miloš: ( drekne) Ja sam ovde zakon !!!

Vuk: ( preneraženo) Ta ... Ta ... Tako je, ali kad bi to još bilo uz pomoć pismenah sočinjeno ... Bilo bi ...

Knez Miloš: Šta trtljaš, Vuče, pa moji su svi seljaci nepismeni, šta će njima napismeno, ja sam im i tužitelj i sudija. I niko se ne žali. Mada, ne bi bilo loše nešto ponešto i zapisati. Evo, onog nesrećnog Dobrivoja iz Tamnave triput kažnjavam zaredom jer uvek kod njega zaboravim gde sam stao, pa krenem iz početka. A jel’ bi moglo da se udesi da samo ja budem to ...

Vuk: Šta, gospodaru?

Knez Miloš: Pa, to, k’o vi, učeni, slovaran?

Vuk: Mislite, pismeni?

Knez Miloš: To, to! Pismen!?!

Vuk: ( za sebe) Hvala bogu! ( Milošu) Naravno, kneže, potrebno je samo naučiti slova.

Knez Miloš: Pa, kad se mora, nije teško.

Kneginja Ljubica: Miloše, gde si, kneže!!!

Knez Miloš: Kuku, evo je Ljubica! Sad će da me priupita gde sam sinoć bio ...

Vuk: ( seti se nečega) .... gde si dangubio, gangubio tri bijela dana!

Knez Miloš: Mali, pazi se, stradaće ti noga! Bež’mo! ( Sklanjaju se)

Izlazi Ljubica, zabrinuta. U ruci pajalica, domaćica.

Kneginja Ljubica: Gde li je onaj moj dangubnik? Opet nije ručao. Ovce još nije dognao sa paše. Umišlja da je neki veliki vladar, a ovamo mu se njegovo imanje prvo urušava. Po ceo dan trčim za njim, sklanjam, popravljam, a on samo napred, glavom kroz zid, hoće da vedri i oblači Srbijom. Crkoh radeći. More, kad ga jednom udarim, smračiće mu se skroz. Miloše, Miloše,....

( M R A K )

Scena 4.

Vuk pokraj table, drži štap. Na tabli napisano PONJATIJE-SHVATANJE, ZNANJE. Miloš sedi na stoličici i sriče slova. Pored njih slepac koji će, uporno, smetati Milošu, sastavljajući epske pesme o njemu.

Knez Miloš: P..o..nj..a..v..a..t..i..j..e (odahne) Eto, uspeo sam! Ponjavatije! Ko ti je ovaj, da nije, opet, neki od onih Grka, što su goli išli i, usput, razmišljali.

Vuk: Ponjatije, gospodaru, a ne ponjavatije. Ponjatije je znanje, a koje vi još uvek nemate.

Knez Miloš: A kako i da ga imam, kad je toliko tih slova. Koliko ih, ono beše, 48.

Vuk: Pedeset i dva, evo pre neki dan premudri naši sočinitelji sočiniše još četiri znaka.

Knez Miloš: Da sam im ja bio bliži, ne bi ga sočinili nikako. Omastili bi konopac. Mnogo je to, brate pedeset i dva.

Slepac:                                                         Kad se vati knežina Miloše,

protiv pedeset i dva druga,

svih pedeset rodila ih majkaaa!!!

Knez Miloš: ( odskoči sa stoličice u strahu ) Šta je ovo, sveti Đorđe !?! Kakav je ovo stvor?

Vuk: To je moj pomoćnik, Sofronije, pesnik.

Knez Miloš: Meni pre liči na nekog slepca. Šta mu je, šta urla ovoliko?

Vuk: On je sada na parnaskim visinama, stvara. Palo mi je na pamet da zapišem sve što narod ispeva. Pokazaću Jevropi da i kod nas ima premudrih i nadahnućem zgođenih ljudi.

Knez Miloš: Kaži ti njemu da siđe sa tih visina i da se ne dere više ili ću ga ja lično popeti na onu krušku. Konopac ću mu pokloniti. ( Smeje se sam svojoj šali.)

Vuk: Dobro, gospodaru, nego da mi nastavimo... Slovo Vjedi nalazimo na početku...

Knez Miloš: Nemoj, Vuče, molim te. Daj da smanjimo malo. Evo, naučiću prvih četre’s, ovu siću neću ni da brojim.

Vuk: Kako molim? A tvrdi, a meki znak? A lepota grečeskoga ksi i psi? Ili sve ili ništa! A ja onda neću biti kriv kada za vas na učenim dvorovima kažu da ste ...

Knez Miloš: Razmisli dobro šta ćeš reći jer me je baš sada zasvrbeo bič.

Slepac:                                                        Tad Miloša pjena pripanula,

pripanula b’jel i krvava,

0n se lati biča zlaćanoga ...

Knez Miloš: ( nastavlja u desetercu)         Pa ga slepcu pod nos poturio,

kako bi ga njime zaplašio,

jer je slepac mnogo preterao,

hoće ostat’ bez glave svojeee!!!

Slepac: ( hvata se za vrat i umukne)

Vuk: Mislio sam, kneže- viteže, da moraš naučiti sva slova jer će ti trebati. Tu nema biranja.

Knez Miloš: E, pa neću, ne mogu! Ja sam samo jedan mali knez, mala mi je zemlja, mali mi je život. Što mi i slova ne bi bila mala. Šta će meni pedeset dva slova. I do sad sam i bez njih uzimao i kažnjavao.

Vuk: Dobro, onda u redu. Vidim ja da nema od vašeg prosvećenija ništa. Sofronije, idemo mi dalje. Muze će nam se osmehnuti na nekom drugom mestu.

Slepac:                                                         Otidoše do dva pobratima,

ostaviše kneza u suzama,

jera kneže ne može savladat’,

to čudestvo slova golemijeh !!!

Scena 5.

Slepac i Vuk spremaju se da krenu. Dok je slepac pevao, Ljubica ulazi na scenu i vidi koliko je Miloš tužan. Tada joj prilazi Veca i nešto objašnjava. Ona klima glavom i prilazi Vuku.

Kneginja Ljubica: Gospodine Karadžiću, možemo li porazgovarati na trenutak.

Vuk: Naravno, kneginjo.

Kneginja Ljubica: Zamolila bih vas da popustite mom Milošu. Od kada se prihvatio da bude knez srpski, mi mira nemamo. A još od kad se sa vama ganja oko ovih slova, on ne spava. Noću bunca: „ Az, buki, vjedi, ...“ k’o da je skrenuo, bože me prosti. Ne jede mu se više ni pita bundevara, a što on voli tu pitu, to je čudo jedno. Pustite ga da bude malo po njegovom.

Vuk: Znate kako je, presvetla, ja sam pokušao, ali on ...

Kneginja Ljubica: ( nastavlja) Popustite malo vi, a malo će i on. Obećavam vam da će naučiti sva slova i da će se držati tog zakona. Ni na odmor nismo otišli kao ljudi. Poslednji put me je vodio u Radovanjski lug kod Vujice kad ono ubiše Karađorđa ...

Knez Miloš se na pomen Karađorđevog imena trže i pogleda levo- desno, pa se vrati u položaj.

Veca: Izvinite što se mešam ...

Vuk: Ko si ti, junošo?

Veca: Ja sam Veca, učenik ...

Vuk: A, kolega, filosov!

Veca: Pa, tako nekako.

Vuk. Šta izvoljevate kazati počitajemi kolega!

Veca: Vidite, mi smo učili da je nama Srbima dovoljno trideset slova ...

Vuk: ( zaprepašćeno) Šta!!! O, grozote !!! O, jada!!!

Miloš se budi i sa interesovanjem prati razvoj. Prilazi ostalima.

Knez Miloš: Šta reče, mali, trideset? I to baš ovaj naš, srpski jezik? Da nije, slučajno, ( pogleda pobedonosno u Vuka) to grečeski ? Ili kineski?

Veca: Ne, nego baš srpski! I to još narodni jezik ...

Vuk: Pih, jezik svinjara i govedara!!! Kako samo  na njemu izgovarati učene reči ...

Knez Miloš: Pa i vladam svinjarima i govedarima, a ne nekim učenjacima.

Veca: A sve ste to vi, Vuče, osmislili.

Vuk: ( zbunjen, ali polaskan) Ja, nikad!

Veca: Jeste, majke mi! Vi ste rekli ono „ Piši kao što govoriš, a ...“

Vuk: ... čitaj kao što je napisano.“ To je govorila moja baba Smiljana, iako je bila nepismena. Pa, ne znam, mogao bih da probam, mada, ...

Kneginja Ljubica: Učinite nam to, Vuče, zarad mira u kući.

Miloš: Ako mi to učiniš, bićeš moj lični magistrov.

Vuk: Magistar, u imeniteljnom ...

Knez Miloš: Ne preteruj, a tebe ću, Ljubice, da vodim na odmor u Bukovičku banju ...( za sebe) Imam tamo onog Molera i Cukića da priupitam nešto.

Vuk: U redu, samo još da smislimo naziv za slova. Ja predlažem da se, po svom tvoritelju, zove vučica.

Knez Miloš: Ene, de, vučica. Pa nećemo mi njima ovce da koljemo, pa vučica. Ja predlažem, doduše skromno, da se, po gospodaru, zove milošica.

Veca: Ali, ona već ...

Vuk: Ha, milošica, kao neka djeva, devojčica.

Miloš: Dajte mi neku toljagu da mu prebijem i onu drugu nogu.

Veca: Ali, naziv već postoji, azbuka se zove azbuka.

Miloš i Vuk se zgledaju, pa onda prasnu u smeh.

Knez Miloš: A ja mislio da je ona vučica smešna. He, he, he!!!

Vuk: Milošica je milost za uši pored ove azbuke, he, he, he!!!

Veca: Ako vam se ne sviđa, a vi se onda svađajte i dalje. Samo da znate zvaće se ona azbuka, hteli vi to, ili ne! ( odlazi)

Miloš, Vuk i Ljubica nastavljaju raspravu.

Slepac:                                                         Sastale se do tri vojevode,

za pismena ime da pogodeeee!!!

Ovo troje ga juri po sceni kako bi ga ućutkalo.

ZAVESA. MRAK.

Scena 6.

Kukuruzište, u daljini plot i drvo. Predveče. Veca se probija kroz kukuruz.

Veca: Jao što grebe ovaj kukuruz. Eh da je tu naša biologičarka, sad bi zablistala: ( imitira ) Domaći kukuruz ( latinski naziv), poreklom je iz Amerike, služi ...

Brat Raka: Stoooj!!!

Veca ( prepade se) Stao sam!!!

Brat Raka: Gde si bio?

Veca: Sad je to malo teže objasniti, vidite ...

Brat Raka: Čiji si ti?

Veca: Pa mamin i tatin, možda više tatin, on me manje bije ...

Brat Raka: Mali, ne zavitlavaj se, sad ćeš da popiješ metak! Odgovaraj kratko i jasno: Čiji si?

Veca: Pa, sad više ne znam, uplašili ste me!

Brat Raka: Jesi li naš?

Veca: A čiji naš?

Brat Raka: Bre, brale, naš- Srbin!

Veca: A to- Srbin sam, to je bar lako!

Brat Raka: E, dobro je, dođi, brale, da se poljubimo- al’ triput!  ( ljube se ) A šta ti radiš ovde u ovom mraku. Nije ovo mesto za dete. ’Ajde ti lepo na drugu stranu, pa kući.’Ajde!

Veca: Dobro, dobro, idem, ionako sam se umorio od ovog lutanja kroz srpsku istoriju. Zdravo! (Krene na drugu stranu i naleti na druga Todora)

Drug Todor: Stoooj!

Veca: ( uplašen ) Stao sam!

Drug Todor: Gde si bio?

Veca: ( za sebe)Ovaj isto ko onaj malopre.( Todoru) Bio sam tamo!

Drug Todor: A šta si radio tamo?

Veca: Pričao sa jednim kao što si ti.

Drug Todor: A o čemu ste pričali?

Veca: Pa, o tome čiji sam.

Drug Todor: I, čiji si?

Veca: Pa, ja sam rekao da sam tatin i mamin, više tatin, ali njemu se to nije svidelo.

Drug Todor: Znaš šta, druže, danas možeš biti samo naš ili njihov- trećeg nema!

Veca: A, koji su sad pa to drugi naši?

Drug Todor: ( važno) Pa, zna se, druže- partizani!

Veca: Stvarno, pa i ja navijam za „ Partizan“!

Drug Todor: E, pa, druže, dođi da se poljubimo!

Krenu u susret, ali Todor primeti Raku i promaši Vecu i uperi pušku na Raku.

Drug Todor: Druže Rako, baci pušku!

Brat Raka: Brale, ti baci, ti si mlađi!

Drug Todor: Nismo mi više braća!

Brat Raka: Kako nismo, otac nam je Stevan, a majka Koviljka!

Drug Todor: Ti dobro znaš o čemu pričam. Rako,baci pušku!

Brat Raka: E, baš neću! Baci ti!

Veca: Ovaj, drugari i braćo, a šta kažete na to da spustite puške zajedno?

Ovi ga poslušaju i posedaju u krug.

Veca: Je li, a vi ste stvarno braća? Rođena?

Brat Raka: Ma jeste, nego se on nešto duri! Braća smo rođena, tukao sam ga ko vola dok je bio manji. A sad me kao ne prepoznaje.

Drug Todor: Ti dobro znaš, druže Rako, da mi sa vama ne možemo više zajedno od kad ste zastranili.

Brat Raka: Šta, mi zastranili? A, ko brije brkove,a? Ličite na žene, a one vaše ženske nose pantalone. Sve ste izokrenuli. Seka- perse!

Krenu da se potuku. Veca ih razdvaja.

Veca: Stanite malo, pa vi ste oni- partizani i četnici. Oni što su bili za kralja i oni što su bili za onog drugog kralja ...

Drug Todor: Kog drugog kralja?

Veca: Pa, onog drugog... Tita. Tako kaže moj deda, da je taj živeo kao pravi kralj.

Drug Todor: A, ja kažem da je tvoj deda pravi magarac! ( kao da drži govor)  Drug Tito zalaže se da ne bude više ni jednog gospodina niti kralja ...

Brat Raka: Osim njega!

Ponovo krenu da se gušaju. Veca ih razdvaja.

Veca: Stanite malo. Moj ćale kaže da ti komunisti i nisu imali lošu ideju, nego da su ih posle prevarili mangupi.

Drug Todor: ( okreće se Raki, podrugljivo) Ha, jel’vidiš i mali je komunista! Ipak smo pobedili! Živela komunistička partije na čelu sa drugom Tiiitooom!!!

Brat Raka je pokunjen. Veca mu prilazi i grli ga.

Veca: Ej, nemoj ništa da brineš! Što moja keva pravi gibanicu, onu četničku, prste da poližeš.

Brat Raka: ( živne) Jel’sa sirom i jajima?

Veca: I sa kašikom kajmaka.

Bata Raka: I domaćim korama?

Veca: Original, pečene na plotni.

Brat Raka: ( okreće se Todoru, pobedonosno) E, ako ništa drugo, mali se hrani zdravom hranom. Makrobiotički!!!Dođi, brale, da se poljubimo- al’triput. ( Grli Vecu ).

Drug Todor: Pa, kako vi to i partizani i četnici?

Veca: Pa to danas više nema veze, ne gleda se to više.

Brat Raka: A, Nemci?

Veca: Šta, Nemci?

Drug Todor: Kako stojite sa njima?

Veca: Pa, nekad pobedimo mi, a nekad i oni.

Brat Raka: Zar još ratujemo sa njima?

U tom trenutku odjekne pucanj. Ova trojica se ukoče. Na scenu stupaju Peter, nemački oficir, i Helga, njegova sekretarica.

Scena 7.

Peter: Haaalt, draj banditen in kukuruzen!!!

Veca: Cvaj banditen, majne her, ih bin ajne klajne kinder! Hvala ti, bože, na časovima nemačkog u školi!

Drug Todor: Šta, učite nemački u školi! Izdaja!

Peter: Tisina! Vi, Zrbi, mnogo pricate!

Helga: A malo radite. Vi mnogo lenja narod!

Brat Raka: Pa ste vi došli iz daleka da nas malo podučite redu i radu. Malo morgen!!!

Peter: Opet oni prica. Samo prica! Ćuti! Sliku imas, ton nemas!

Drug Todor: E, baš ćeš ti, okupator, da mi narediš!

Peter opali još jednom iz puške, a ona ga obori. Promašio je. Raka i Todor prospu se kao mrtvi. Veca stoji nad njima i čudi se. Peter prilazi i slika se u raznim „ lovačkim“ pozicijama. Todor i Raka vide da nisu mrtvi, pa se i oni nameštaju za slikanje.

Veca: Ej, ljudi, nečeg sam se mnogo dobrog setio!

Brat Raka: Pomagaj, brale, vidiš da izgubismo glavu!

Drug Todor: Pravi komunista i drug ne žali dati svoj život za slobodu!

Brat Raka: Ako ti ne žališ, ja žalim!

Veca: Brate Rako, dodaj mi onu tvoju torbu. ( Vadi iz nje gibanicu i rakiju ) Bite, her ... ( nudi Nemca)

Peter: Peter, ja Peter ...

Brat Raka: Pera, pa ovaj Švaba se zove Pera! Dođi da se ... ( krene, pa stane) nema veze!

Drug Todor: A vi, drugarice, kako se vi zovete?

Helga: Ih bin Helga!

Drug Todor: Olga! I ova se zove ko mi, Olga! Lepo ime, samo je malo pegava, ko ćureće jaje. ( namiguje na nju)

Helga: Vaaas!

Peter: ( pokazuje na pitu i rakiju) Vas ist das?

Veca: Das ist, kako sad da kažem .... das ist ...

Drug Todor: Slabo ti ide taj nemački iz škole. Ti nešto nisi bio među najboljim đacima, ha,ha!

Veca: Ćuti, bre! Ovo je ajne serbiše specijalitet. Gibanica!

Brat Raka: Al’ da se naglasi da je četnička!

Peter: ( proba ) Gut! Gut! G... i ... b ...ani ...ca! Und sto je ofa? ( pokazuje na rakiju )

Veca: To je rakija, šljivovica! Samo oprezno!

Peter:  Slifofic! Zasto biti oprezna? ( Pije, a onda kao da bljuje vatru) Vi hoćete ubiti mene! Ah! Majn got! Luda Zrbi! Sada ja vas ponovo streljala! Diže pušku. Veca ga sprečava.

Veca: Čekajte malo, niste navikli. Imamo mi još naših specijaliteta:sarma, proja, kajmak, podvarak ...

Brat Raka: Pa onda pite: sa sirom, sa jabukama, sa bundevom, sa mesom, sa orasima ...

Helga i Peter već zalegli pod šljivu. Kako odmiče scena, oni se sve više opuštaju i uživaju, a na kraju i zaplaču.

Helga: Pa, vi mislite mi ofde došla samo ždrala. A kultura, a zabafa?

Drug Todor: Imamo mi i osmišljen kulturno- umetnički program: recitacije, sletovi ...

Brat Raka: I kola, nemoj da zaboraviš kola: užičko, Žikino ....

Helga: A ko je taj Šika?

Veca: On sad nije tu. Hajde, sad nam zapevajte nešto!

Napred stupaju Raka i Todor. Pevaju i mlataraju rukama, izlazeći jedan ispred drugog.

Drug Todor: „ Po šumama i gorama, naše zemlje poonosneee ...“

Brat Raka „ Marširala, marširala kralja Petra garda ....“

Drug Todor: „ Idu čete ....“

Brat Raka: „ Korak ide za korakom ....“

Udare jedan drugog i obore kape. Raka nesvesno stavlja Todorovu, a Todor Rakinu kapu. Menjaju i tekst i kape istovremeno.

Brat Raka: Druže!

Drug Todor: Brale!

Zamene kape.

Drug Todor: Druže!

Brat Raka: Brale!

Zamene kape.

Brat Raka: Druže!

Drug Todor: Brale!

Menjaju kape, ali obe ostaju na Todorovoj glavi.

Drug Todor: ( klikne ) Druže, brale!!!

Padaju jedan drugom u zagrljaj. Peter i Veca apludiraju, Helga briše suze.

Peter: Aufiderzen! Dođemo mi i sledeća godina!

Brat Raka: Ako, će napravimo mi i bazen da se plaknete. Vi se kupate svaki dan, jel’tako?

Helga: Aufiderzen, kamarad i ... brale!!!

Mašu jedni drugima. Veca stupi napred.

Veca: E, pa vreme je da krenem. Ovo ovde mi miriše na začetak seoskog turizma. A i ogladneo sam za maminim sarmama. Ajd, zdravo!

Mrak.

Scena 8.

Kuća. Sto i stolice. Otac sedi i čita novine. Majka nešto posluje, ponovo im se ne vide lica. Veca ulazi na scenu protežući se.

Veca: Ah, al’ sam lepo spavao! Što nešto lepo miriše, mama! Mora da su to one tvoje sarme!

Majka: Kakve crne sarme, pa one su, valjda, bile juče za ručak! Sada, kao što je i red, za doručak imamo gibanicu!

U tom trenutku pojavi se Brat Rakina glava koji se oblizuje.

Veca: Gibanicu, doručak? Pa, malo pre smo ručali!

Otac ( iza novina) Ručali! Ha, ovaj pošandrc’o od silnog učenja!

Majka: Tata te je sinoć odneo do kreveta, uspavao si se za stolom učeći, ljubi ga majka!

Otac ( karikira) Ljubi ga majka! Što jednom ne poljubiš i mene?

Majka: Jes’, pa da se zarazim olovom. Zaboravila sam i kako izgledaš od tih novina. Da mi nije slike sa venčanja ...! ( Šmrca)

Otac : Dobro, dobro! Nego, Veco, hoće li biti nešto od te tvoje nauke ili da idem da biram prut u parku?

Veca: Naučio sam sve. Samo ... Bio je deda u pravu, istorija je čudna stvar. Niko od nas ne zna šta se zaista tamo događalo, osim onih koji su tamo bili. Imam utisak da su oni koji su zapisivali istoriju mnoge stvari morali da ulepšaju jer da su istoriju stvarali oni koje sam ja upoznao, crno bi nam se pisalo!

Majka: Koga si sad upoznao? Jesam li ti rekla da dobro paziš sa kim se družiš! Hoćeš policiju da nam navučeš u kuću?

Veca: Ma, ne, mama, ovo je sve fin svet, iz čitanke. Nego, ’ajd zdravo, zakasniću u školu! ( Uzima knjige i polazi)

Veca: Sad ćemo da se ogledamo istoričar i ja pa kom opanci, Tom i Džeri. Samo da mu ne pominjem ono što sam sanjao, ostaviće me za avgust, a onda ... Bolje da ne mislim na to, ionako je sve izmišljotina.

Murat, Miloš, Todor, Helga izviruju iza zavese.

Brat Raka: Brale, da te pitam, jel’ona mamina gibanica četnička, sa domaće kore?

Veca: ( zaprepašćeno) Aaaaaaaah! Neeeee! ( beži)

Zavesa. Aplauz.

  

           

 

   

У КЊИЗИ ЈЕ ТАЈНА САКРИВЕНА

                       Шеснаест ми је година, мршав сам и незграпан као и већина мојих вршњака. Дугачка коса, пуштана на ужас и згражавање мог комшилука, уредно је зачешљана, откривајући испијено лице дечака који ноћи проводи са слушалицама на ушима, преслушавајући траке док се не излижу. Нервозно се пребацујем са ноге на ногу док притискам звоно на вратима. Руком прелазим преко израњављеног лица које сам посекао очевим „позајмљеним бријачем“ док сам покушао да скинем оно неколико паперјастих малјица које су распоредиле по још увек глаткој дечачкој кожи. У руци ми је поклон за моју другарицу јер је њој вечерас рођендан. Sweet sixteen, најлепши рођендан у животу како су нас учили тадашњи тинејџерски амерички филмови које смо, без даха, гледали у биоскопима. Ја сам у њу заљубљен, онако као што је и ред кад се заљубиш први пут. Као тетреб. И она зна то, али се прави да не примећује. Тако је то време када си стар шеснаест година. Јури старије момке, поверава ми се који јој се свиђа и тако ме намерно повређује, тера од себе,само да бих јој се, као пас, вратио следећег дана.

                        Врата се широм отварају, плава косица залепрша у довратку и већ ме вуку руке унутра. Мирис неког пролећног цветића ( теткин поклон са фри- шопа) ме лагано опија и ја се послушно, као и много пута до тада, предајем. Дајем јој поклон, али она га само овлаш погледа и оставља поред телефона. – Битно је да си ти ту, шапуће ми на уво, уснама ми надражујући врат. А онда гужва, осмеси, пиће, нека музика која  ме не дотиче и поглед који ми лута од ње до поклона који се угнездио на комоди. Јер у тој црвенкастој кожици сјајног папира куца моје срце, моја тајна. У тој књизи, купљеној давно још, као присећање на заједничко летовање, налазила се велика тајна. Моја тајна. На одређеним странама биле су фломастером подвучене речи, увек само једна на једној страни које су, прочитане заједно, давале поруку. Поруку љубави коју ја, мада сам се свакодневно храбрио, месецима нисам могао изговорити. Била је то кратка, дрхтава порука у којој сам јој поклањао своје срце. Очекивао сам да ће бити отварања поклона, али сам се преварио. Игра се настављала, све бржа и заноснија, алкохол се оборио на слаба млада тела и већ су се видели парови који су се издвајали по угловима собе или се крили на тераси. Један висок младић, са цигаром у углу усана, сатерао је слављеницу у угао. Искусно је препречио колено, а руком се наслонио на зид како не би могла да се склони. Причао је нешто и стално забацивао главом као да тера шишке са чела иако је имао неку врло кратку косу коју смо ми поспрдно звали „ ниском тарзанком“. А она се смејала, смејала. Мислио сам, угушиће се од толиког смеха. Са мном се никада није тако смејала. Ово сада био је осмех женке која се нашла пред мужјаком. Овај осмех је требало да наговести, не да открије, да привуче, али не и да се одмах пода. Кад би била са мном њен осмех су били бисери, невини у свом белилу. Тај смех био је звонак, младалачки, а овај је био промукао, као затоњен неком тканином. Веровао сам да јој је било досадно и пошао да је избавим од тог високог момка. Ах, моје наивности! Не само да нисам ни пришао довољно близу, већ ми је она сам пришла, ослободивши се са лакоћом медвеђег загрљаја. – Еј, мало ти је досадно, је л' да?, насмејала се опет онако бисерно, загрлила, и нисам се још ни снашао, а већ смо били на улазним вратима њеног стана. – Обећај ми да ћеш погледати мој поклон, набусито сам изговорио, дечачки љубоморно. – Наравно, лудице, ти знаш да си ми на првом месту!, реченица нестаде у ходнику јер се врата нагло залупише.

                            Неколико дана нисмо се видели, а ја је нисам желео звати и дати јој то задовољење да ја будем први који ће позвати. Али, више нисам могао издржати. Окренуо сам добро познати број. Нико се није јављао. Покушао сам поново. Таман сам хтео да одустанем, кад се зачу померање слушалице са друге стране. Јави се задихан глас њене маме. – Ти си, сине, рече борећи се да дође до ваздуха.  - Не, није овде, само што смо је испратили на аеродром. Отишла је код тетке у Француску. Оставила је нешто за тебе код нас. Молим те, дођи. Слушалица склизну из руку и, клатећи се, остаде да виси поред комоде, дајући, једва чујне, звуке свог звркутавог битисања. Одвукао сам се у собу и бацио на кревет. Нисам знао да ли да плачем или да урлам њено име. И тако сам, у неодлучности шта да радим, и проводио наредне дане. Моји ме нису дирали, лето је, битно је да сам код куће, а не са оним наркоманима чупавим.

                    Једне ноћи лагано сам се ушуњао у стан, водећи рачуна да не пробудим родитеље, мада ми је, својим накашљавањем, мајка ставила до знања да је мој касни долазак евидентиран. Није ме било брига, ушао сам у своју собу и бацио се на кревет. Нешто је, шуштећи, пало на под. Укључио сам лампу и, не гледајући, почео да руком прелазим преко паркета тражећи ту непознату шушкетавост. Када ми је рука додирнила лепљиву површину папира, знао сам шта је то. Нисам желео да је подигнем, књигу- поклон- срце за рођендан. Зарио сам главу у јастук и заплакао, желећи да се угушим.

„ Најдражи мој друже,

Нисам ти могла рећи, извини. Дуго смо се моја тетка и ја договарале и, ето, дошло је време да кренем. Она каже да ће рат доћи и код нас, и да је време да се преселим код ње, тамо у Француску. Неће ми бити лоше, каже она. Преко лета радићу код ње и тече на пумпи, а онда школа.Можда и Париз, некада. Сећаш се како смо маштали о Паризу, ти и ја. Парнас, Шанзелизе, ти пишеш, ја купујем. Можда те и позовем да дођеш, па да идемо заједно. Нисам отварала твој поклон јер знам шта је у њему. Нисам могла да одем са тим сазнањем. Вероватно не бих ни отишла. А морала сам. Онај мајмун на журци је  ... само мајмун. Требало је да одеш. Да се више не видимо. Јер, знаш .... и ја .....“

                    Остатак писма био је замрљан и прецртан тако јако, крвнички, као да је он морао платити за то прво младалачко разочарење. Било ми је мало лакше, због оног „ и ја“ у писму. Никад се више нисмо чули, ни видели, иако је долазила. И сад ми на мрежама, некад прође њена слика, имана исписаног, по француски Marie, али се уздржим да кликнем. Као и она, вероватно. Неке ставри је боље оставити недореченим. Лепше звуче.

Зато, у то име, купујте књиге и поклањајте их другима. Никад се не зна кад ће неко прочитати оно што сте подвукли у њима.

*****

Ne kupujte knjige jer se prave od drveta. A vi ste ekološki svesni.

Ne kupujte knjige jer je u njima sve laž, a Bog je istina, iako ga niko nije video.

Ne kupujte knjige je ćete tako prehraniti jednog gladnog pesnika. Kupujte pametno!

Ne kupujte knjige jer kvare oči i umaraju um. Odmarajte pogled na zelenim zidovima sobe.

Ne kupujte knjige jer nemate vremena. Knjige su jeftine, a vreme je skupo.

Ne kupujte knjige deci jer će se obradovati. A ovo je vreme za ozbiljne ljude.

Ne kupujte knjige za rođendane jer će vam se, možda, vratiti za rođendan.

Ne kupujte knjige jer u njih ne možete da uvijete burek i ribu.

Kupujte knjige provereno glupih ljudi. Tako ćete osetiti bar jednu pobedu u životu.

Ne kupujte knjige domaćih pisaca. Oni, ionako, pišu o onom što vi živite.

Ne kupujte knjige deci. Njima se neće hvaliti kao novim tabletom.

Ne čitajte knjige jer je potrebno truda da se shvate. Stavite naočare i izgledaćete pametnije.

Ne kupujte knjige jer ćete biti i geak i freak i gay. A to nije hipe.

Ne kupujte knjige jer u njima ne glume ni Bred ni Džordž.

Ne kupujte knjige jer vam se neće uklopiti u minimalistički stan. Ili kupite minimalno - jednu.

Ne kupujte knjige jer u njima žive nepoznati ljudi.

Ne kupujte knjige jer u njima glavni junak ponekad i umre.

ДЕДА МИЛОЈЕВИ ЗАПИСИ

                 На десној обали Велике Мораве, тамо где се река ушушкала између питомих брда Селишта и Црвене главе, скривен међу столетним тополама и церовима, лежи манастир. Не зна му се име свеца заштитника јер су га многобројне војске и векови које је претурио преко себе измениле до непрепознатљивости. Остали су само почађавели зидови, зарасли у коров и нежну паветину да подсећају околни живаљ да су се ту, некад , окупљали њихови преци и молили за опрост и заштиту. Ретко ко тамо ступа јер су змије то свето место узеле под своје и сада се излежавају и сунчају на његовим костима које беласају ту и тамо из зелене траве.

                Једног пролећног поподнева залутао сам на то место у потрази за извором воде. После борбе са густим грањем и бодљикавим растињем, нашао сам се на невеликој, благо нагнутој заравни. Требало је да приђем скоро до самом нарткеса, како бих приметио да је на том месту стајала некад грађевина. Обишао сам је лагано, покушавајући да склопим мозаик од сећања и претпоставки. Видео сам стотине руку, људе погнутих глава као један другом додају камење, мајстора Латина који надгледа радове пажљиво размеравајући на пергаменту висину зидова и Феудалца који долази да се диви својој задужбини у коју ће кости положити.  Завршавајући тако круг, нашао сам се поново на месту где је некад био улаз и тешка храстова врата. Поглед се сам подигао ка месту где се некад на виткој романској куполи пресијавао равнокраки византијски крст. И тада сам угледао нешто. Беше то стена високо постављена у брду изнад мене. Било је то дело природе, заиста, јес се налазило на тако неприступачном месту, да нисам, и поред најбоље воље могао да замислим човека који би се успео толико високо. Међутим, људска рука беше, без сумње, дотакла то место. У горњем десном углу сасвим се лепо видео лик неког свеца. Дугачка брада украшавала је испоснички дугуљасто лице, а благи поглед пребацивао је далеко преко леве обале ка бројним бреговима Шумадије. Чудио сам се себи како ми је до сада таква једна мистериозна и грандиозна ствар могла промаћи. Ни сами моји сељани никада нису говорили о томе,  иако је прича створена за дуге јесење и зимске ноћи.

                    Погледао сам у небо и видео да је остало још неколико сати до заласка сунца и да имам сасвим довољно времена да се попнем горе и изближе осмотрим то чудо људске упорности и вере. Почео сам храбро, али већ после неколико минута увидео сам зашто нико није видео оно чудо. Прашума која се испречила преда мном затварала ми је поглед, трње ми се урезивало у руке, чело и све огољене делове тела. Већ сам желео одустанем, али нека невидљива рука држала ме је на правцу ка стени. Корак по корак, угруван, жедан, јер заборавио сам пити воду на извору, лица спеченог од крви коју сам размазивао са чела, ја сам напредовао ка свечевом одразу на стени.

                   Попео сам се и пожелео да никад више не сиђем. Пред мојим уморним ногама текла је зелена Морава, лагано једући богате обале и журила свом изабранику, Дунаву, у наручје. Колико год ми је поглед  досезао мрешкала се зелена Шумадија, завршавајући се у даљини на обронцима Маљена. А, онда, умало да падне са тог видиковца и живот завршим главе здробљене у његовом подножју. На стени је, поред свечева лика, на простору великом као улазна врата храма, стајао, кишама доста начет, али сасвим читак запис. Слова су се већ лагано стапала са околном стеном, бледећи у свом зеленилу, али се текст сасвим добро распознавао.

                   Био је то натпис  на лошем народном језику, писан, вероватно од стране неког из братије манастирске. После уводног дела, посвећеног Богу, следила је прича о неком деда Милоју, чији се лик, испоставило, налазио на стени. Дограбио сам ранац и из њега извадио нотес у коме сам скицирао разне пределе на мојим излетима. Журно сам, гледајући да посао завршим пре мрака, преписивао речи Милојеве, чудећи се све више речима тог старца. Кад сам, те вечери , уморан стигао до центра села, сељани су, у неверици, саслушали моју причу. Данима сам заустављан на путељцима, њивама и баштама и изнова читао те речи које су, и у данашње време звучале свеже. Ево, драги читаоче, целог текста (са малим корекцијама) преписаног са стене изнад Мораве, да се дивиш и чудиш:

             „ У време пресветог игумана Доротеја, настојатеља нашег манастира, у иксан 7277 (1769. година) од стварања света , ја грешни раб списах речи овога деда Милоја, чудотворца и пророка. Проведе он на овом миру 121 годину и многа чуда предсказа и погоди. Богу угодан, кротак и богобојажљив, овај старац  речи трошаше мало, али све беху од Бога.  Читај сад, путниче, и веруј, јер без тврде вере ово испунити се неће.

  И Косово ће наше занавек бити. И неће.
 

-          И размилеће се накот ђаволски по земљи, и многе ствари обећаваће, а све власти ради.

-          И Китајци ( Кинези) ће доћи. И циганима ће кућу звездану саградити.

-          И глад ће велика бити. И јешће се зрневље, и травке, и сушено воће и покварено млеко. И друга говна.

-          И пиво зидарско ће покварити, и Пећко, и Чичу, но ће неку марву турати на сто.

-          И запрљаће се реке и језере, па ће се људи у сланим барама купати у које деца пишају.  

-          И вадиће жене маст из дупета и у сисе и усне ће метати. И пошаст велика биће.

-          И жене ће у сисобранима на улицама излазити. И мушки ће их се плашити.

-          И дајгузи ће се намножити јер ће лакше бити згуза прићи него спреда.

-          И свима ће уд из уста излазити, а не у женску работу улазити како је Бог рекао.

-           И учиће син оца да пуши, а не отац сина. И смејаће се изобилно од духана.

-          И родиће се један мушки са тигањем у руци. И викаће Србљи – Браво, Ноле!

-          И родиће се други мушки, а женско ће бити. И Крмељушом ће је звати.

-          И чауш неки, свирцем ће се звати и троваће народ Величајшајом парадом.

-          И Месија лажни јавиће се, и мехур тераће и лудеће народ. И браћа у плавом свргнуће га.

-          И птичица нека глас пустиће, и неки ће се утицајнима звати. А други ће мрзети на њих.

-          И волеће мужеви кочије своје више него жену и децу своју.

-          И туђе жене туђе мужеве волеће и јавно са њима грешиће. Боже, саклони!

-          И луд народ биће и улицом ходаће, са ђаволом на далеко говорећи.

-          И Азазел Гагом прозваће се и глас свој пуштаће и народ играјући лудеће, крпе збацивши.      

-          И Агарјани (Турци) клети вратиће се, и слатким причама народ поробиће, глуп будући.

-          И брадати човек јавиће се и биће благ и кротак, и искусан. И повешће жене србске у Еден, у рај, где прљавих гаћа бити неће, ни судова. И оплодиће их, и племе велико изродиће, у име Оца, и Сина, И Духа светога, амин!“

TRAKTAT O SRBSTERU

Mogu da zamislim sreće Ničeove kada je jedno jutro ustao, naoštrio pero i krenuo da piše o svom Natčoveku,Űbermenschu.  Samo, bata Fridriše, nisi ni bio svestan da jedan takav natčovek već vekovima obitava na prostorima pupka i šupka sveta. U balkanskim blatištima rastao je i jačao jedan tip dinarsko-moravsko-sremačko-banatsko-pirotsko-krajinsko-bosanskog čoveka, otporan na sve životne nedaće. On se kalio u dodiru sa vizantijskom,rimskom, turskom i nemačkom civilizacijom i od nje zajmio samo najbolje, najproverenije metode ponašanja. Vekovima gažen, vešan, paljen, on je postao simbol prkosa, cveta koga niko i ništa ne mogu zatreti. Da, on je postao SRBSTER – Srbin do poslednjeg eritrocita. Srbin je njegov eufemizam, njegov ordinarni alter ego, njegovo izvorište. SRBSTER je osobinu srpstva uzdigao na najviši stepenik. Njegova uljem pomazana kosa, njegovi maniri su svuda oko nas, oni nas vode u Evropu koju će on svojim srbstvom preurediti. Bravo, Nole! Sledi spisak osobina koje svaki Srbin mora da ispoštuje ako se SRBSTEROM želi zvati.

Srbster posle seksa pohvali sebe, popije pivo i odgleda minut utakmice koji je propustio.

Srbster viče na sahranama i bebama govori da su ružne.

Srbster novine čita otpozadi i to samo horoskop.

Srbster ima preplanule laktove pre nego lice. Jer lakat isturi kroz prozor dok vozi.

Srbster je imun na sidu, ali ga jebe promaja.

Srbster ne pije pivo.Srbster ga jede.

Srbsteru je predak Crnogorac koji se preko Krajine, Bosne i svetog Kosova doselio u Srbiju.

Srbster peva- Oj, Moravo ... iako živi na Ceru.

Srbster kad spava uvek zabalavi. Sanja vlažne snove.

Srbsterova lektira su Dučić, Ćosić i Kapor. Ali, samo korice jer pravi Srbster ne čita!

Srbster uvek šara dok piša jer brine o navodnjavanju.

Srbster uvek pojede sramak da bi drugima olakšao.

Srbster voli samo rodbinu koja je u inostranstvu.

Srbster ne pravi razliku između Čeha i Slovaka jer sve su to- Rusi!

Srbster himnu ne peva, on je zviždi jer ne zna reči.

Srbster se kune u majku kad laže, a u život kad ne govori istinu.

Srbster je jednom išao preko grane. Ali je građanin sveta i pljuje na njega sa visine.

Srbster tetovira na nadlanici JNA, iako je služio u Vojsci Srbije.

Srbster ne gleda serije, ali zna sve replike iz njih.

Srbster u šetnju izvodi samo plastičnu kašičicu u uglu usana.

Srbster je glasao i za Slobu, i za Šešelja i za Koštunicu. Sada će glasati za Dveri i ne kaje se zbog toga.

Srbster je služio vojsku i pre nego što se rodio.

Srbster zove rođake samo da im kaže da neće biti tu.

Srbster veruje u magiju belog luka i slanine.

Srbster ide na utakmice da bi jeo i prdeo na čistom vazduhu.

Srbster je Srbin do poslednjeg Hrvata.

Srbster je sa Bogom na jebisimater

Srbster pljuje samo onda kad ga svi gledaju.

Srbster se javlja na mobilni sa prstom u uvu i kad je signal jak. Iz principa.

Srbster je jebao sve. I stranu sa čituljama u "Politici".

Srbster ženu tuče preventivno. Pre nego dođu gosti.

Srbster tašti kaže "mama" samo u noćnoj mori.

Srbster zube pere samo u gostima.

Srbster u busu uvek izuje patike.

Srbster ne čita Lovca na zmajeve. On pušta  plastične kese.

Srbsteru je lav u čaši, a pička u duši.

Srbster kenja stojeći jer Srbin se savijati neće.

Srbsteru mobilni zvoni tako da ga drugi čuju!

Srbster se služi stranim jezicima, naročito rukama i nogama.

Srbster poštuje Hitlera. Ali nije u fazonu tih brčića. To je passe.

Srbster nema ćebe na krevetu. On jebe pa ne pokriva.

Srbster ne pere ruke po izlasku iz toaleta jer on je čist Srbin.

Srbster prezire minđuše.On svoju nosi kako bi namamio pedere i prebio ih.

Srbsterovo poznavanje geografije ne ide dalje od Silikonske doline.

Srbster triput ljubi bližnjeg svoga, a ženu samo za 8. mart.

Srbster je Farmu video na TV, a Pozorište u kući.

Srbster ne poštuje saobraćajne znake, ali se uzda u sve svece koje je nakačio u kolima.

Srbster se gadi rada, ali nije gadljiv na platu.

Srbsteru je sumnjiv svako ko sumnja u njegovo srbstvo.

Srbster na mitinge ide samo u sezoni NIKE proleće/leto.

Srbster ne zna gde je Kosovo na karti, ali zna da mu je u srcu.

Srbster je apolitičan, ali uvek glasa za pobedničku stranku.

Srbsteru je Kusturica bio Nemanja i pre Emira.

Srbster najviše voli žensko ime Marica. Jer ona se razume.

Srbsteru je hram teretana, a oltar šank.

Jedino gay iskustvo Srbster je imao sa brkatom tetkom svoga druga.

Srbster od materijala najbolje poznaje plastiku u sisama.

Srbster glavu ukrašava naočarama, a oči opasnim pogledom.

БАЈКА О РИБАРУ И ПОСЛАНИКУ

Седео рибар Миле на обали Мораве и пецао. Наишао његов школски друг Гиле, посланик овдашњи. И он забацио штап и почео да пеца.
ГИЛЕ: Слабо гризу ових дана.
МИЛЕ: Ко? Риба?
ГИЛЕ: Ма јок, гласачи.
МИЛЕ: Боље је кад се лови у мутном.
ГИЛЕ: Где, на изборима?
МИЛЕ: Ма, не,бре. У бари.
ГИЛЕ: Боље гризу кад изгладне.
МИЛЕ: Ко, сомови?
ГИЛЕ: Хе, сомови. Гласачи, бре!
МИЛЕ: Можда треба да бациш бољи мамац.
ГИЛЕ: Коме, гласачима?
МИЛЕ: Јок, бре. Риби!
ГИЛЕ: Најбоље је кад их држиш на краткој струни.
МИЛЕ: Мислиш рибу?
ГИЛЕ: Ма, не, брате. Гласаче!
МИЛЕ: Слабо, брате, иде данас.
ГИЛЕ: Слабо, слабо. Видимо се следеће недеље.
МИЛЕ: Где? На језеру?
ГИЛЕ: Ма какви. На гласачком месту.
Мало касније расташе се у слози и љубави. И била би то права бајка да се у грму иза њих није зачуо пуцањ. То се  самоубио Циле Манигода, незапослени доктор физике, хонорарни рибочувар, који је слушао разговор.

ČOVEČE, NALJUTI SE!

            Rečenica iz naslova je, u stvari, parafraziran naslov jedne društvene igre. Način na koji moje dete shvata poentu te igre. Izgleda šašavo i simpatično, ali istovremeno i simptomatično jer upućuje na skrivenu poruku svake društvene zanimacije. Niko od nas ne voli da gubi.
            Prvi pomen o društvenim igrama dobio sam od svoje bake koja je čuvala sestru i mene dok su nam roditelji radili. Komad kartona, pregršt zrna pasulja i kukuruza bili su dovoljni za igru " mice". Pravila nisu bila komplikovana koliko je bila komplikovana moja baba i njena čelična volja. Ona nije htela ili nije umela da nam da "fore". Da nam dopusti pobedu kako bismo dobili volju za dalju igru. Ne, ta je u dobrom spartanskom duhu redovno pobeđivala, koristeći i najmanju našu grešku da nam "pojede" nesrećno zrno sa improvizovane table, i da ga smesti među svoje koščate prste kao da se plašila da ćemo joj oduzeti pobedu, ili, nedajbože, kršom vratiti zrno na tablu. Sve je ona to radila da nam pokaže kako nema ničeg "na izvolte" u životu. Ja sam se još nekako nosio sa tom bapskom pošasti, ali moja sestra, budući mlađa i neiskusnija, nikako se nije mogla otresti babe i njenih " mica", tako da je postala njena redovna mušterija. Vremenom, njoj su se zgadile sve moguće društvene igre i igre uopšte, da ih danas redovno briše sa svojih telefona ili vešto izbegava ona božićna okupljanja oko raznih " monopola", " remija", " rizika"...
               Kasnije sam, vremenom, "izučio" većinu društvenih igara, neke prihvatio i rado im se vraćao kao nekim davnim, toplim ljubavima, neke igrao mehanički, tek da sebi ispunim vreme, ili da se nađem u blizini neke drage osobe, a neke još ni danas nisam ukapirao niki zavoleo, iako su uredno naslagane na ormanu.
                 Dok igrate društvenu igru možete pratiti svoje postupke, ali, istovremeno, možete posmatrati svoje saigrače. Kakve se to psihološke drame i lomovi odigravaju tu, za jednim stolom, ili na prostrtom ćebetu, dok su oči uprte na tablu sa igrom.
                Kao što sam rekao na početku, niko od nas ne voli da gubi. U prirodi je čoveka da se bori za svoj opstanak, pa makar to bilo i u pokušaju da četiri plava zečića "utera" u kućicu. U toj svojoj borbi, svako se snalazi onako kako zna i ume: oni najjači guraju hrabro, igraju protiv svih, ali često i gube jer zanemaruju faktor sreće i mogućnost da se slabije hijene udruže i napadnu usamljenog lava. Neki se samo šlepaju kroz igru, trudeći se da se nikom ne zamere i da sa svima budu dobri. Takvi uvek nastradaju pred sam kraj, očiju punih suza, u neverici da se to može desititi njima, mirnim i ubogim koji se nikome nisu zamerili. Treći, pak, igraju van svih pravila. Ali, svi igraju da pobede. Do pobede.
                Sklapanje saveza je , takođe, veoma bitan faktor u svakoj društvenoj igri. Kao i u svakom ratu, ili životu uopšte, sve je moguće i dozvoljeno. Čak i oni koji se u stvarnom životu ne podnose, u tom društvu kockica, figurica i zadataka, gurnuće razmirice pod tepih, i ukaže im li se prilika, zajednički krenuti ka ostvarenju cilja. Naravno, svi ti savezi su krhki, podložni promenama i kombinacijama, tako da često dva saveznika postanu posle par krugova par ljutih neprijatelja. Baš kao i u ratu. I ljubavi. Redovno stanje na našim porodičnim partijama tablića je da nas moji roditelji "deru" jer su tokom decenija zajedničkog života razvili čitav sistem tajnih znakova, namigivanja, češkanja, odlazaka na razna mesta, a sve u cilju pobede. Nije vredelo ni to što sam ja naučio "brojati" karte, ni sve matematičko iskustvo moje supruge, ni zabrana razgovora. Matorci bi nas terorisali sve dok se neko od njih ne bi bio blizu završetku igre. A, onda, kraj ljubavi i sloge. Svako bi gledao u svoje karte i prigovarao onom drugom kako vara i gleda u tuđe karte, kako krade na reckama i  čini druge sitne pakosti koje dokoni penzionerski mozgovi mogu smisliti.
                 Ko gubi, ima pravo da se ljuti, kaže narod. Ali ko gubi u društvenoj igri, taj ne samo da se ljuti, već često svoju ljutnju koristi kao izduvni ventil za mnogo teže životne probleme. Mnogo sam često bio svedok, a i učesnik maratonskih igara, naročito za studentskog vakta, kada su posle neprospavane noći na stolu ne samo pribor za igru i prepunjene pepeljare, već i sujeta i čast igrača. Vidite kako se oči izjavljuju iz duplji, kako se guta pljuvačka dok graške znoja izbijaju na slepoočnicama i lagano se okupljaju u potočiće koji se slivaju niz vrat. Jedna ruka, jedan potez, jedan protivnikov potez vas dele od pobede, od poštovanja i zavisti, od mogućnosti,da bar do sledećeg okupljanja, vi budete ti koji ćete " vaditi mast na kašičicu" ostalima. Gubitnicima. A onda se to u trenutku izmeni. Izda karta, kurva, zadrhti ruka dok baca kockice, izmigolji se pobeda i bledo lice protivnika se razvuče u osmeh, a vi sednete i tupo buljite u karte ili gomilu tenkića koji izvrnuti leže na bojnom polju Severne Afrike gde će rđati pokraj Romelovih "tigrova". Šta se tada vrzma u glavi čoveka koji sa pijedestala pobednika tresne u prašinu poraza, to zna samo onaj koji sve u sekundi izgubi. Ali šta može da se desi u tom trenutku rastrojstva, to sam viđao. Letele su karte kroz prozor, prevrtali se stolovi, nabijali crveni i crni tenkići u usta i žvakali od muke, zaklinjalo se da se nikad više neće sesti sa gomilom kretena za isti sto.Sve do sledećeg okupljanja, do sledeće varljive nade da će se prvi preći preko crte, da ćete obezbediti sebi pravo da prozovete "pacere" i "kibicere".
 
                 Najveći problem kod društvenih igara su, realno, nedostatak vremena, prostora i igrača. Postići to jedinstvo je isto kao i postaviti dobru dramu. Jer, dobra drama i  počiva na jedinstvu mesta, vremena i radnje. A igranje se, videli smo to, često i pretvori u tragediju. Najveći problem imaju igrači preferansa. To je džentlmenska igra kartama u kojoj dvojica igrača igraju protiv trećeg. I sve se zna na samom početku jer svi već znaju koje karte imaju u rukama. Eh, da, gde stadoh? A, treći u preferansu! To vam već dođe kao urbani mit. Uvek se nađu dvojica koja znaju preferans. Ali, nema trećeg. U stvari, ima ga, ali ovaj ne zna, ovom dugujemo pare od prošle partije, ovaj nama duguje, pa se ne javlja. I tako u krug. Dok se nađe treći, izgubi se volja za kartanjem. Ali, ako se nađe taj treći, preferans postaje divan brak, onaj idealni jer uvek imate sa kim da sklopite savez protiv onog koji vam je pretnja. Zato su igrači preferansa kao rode- u braku za sva vremena. A što se tiče mesta za igranje bitno je da postoji sto i da komšije nisu gadljive na urlike, pretnje, psovke, proklinjanja od doseljenja na Balkan, pa nadalje. Kolika je privženost igri, neka posvedoči i sledeća priča iz studentskih dana.
                 Posle par incidenata koje smo napravili igrajući riziko, bili smo zamoljeni da napustimo staru bazu za igru u mojoj sobi. Zabranu nam je izrekao moj najstariji cimer. Ne zato što smo bili bučni ili nevaspitani. Ne, već zato što smo ga redovno pobeđivali. Dakle, moralo se naći drugo svratište. I, kada smo se sakupili to popodne da se dogovorimo gde ćemo nastaviti sa našim hazarderskim mesečarenjima, gde ćemo trošiti noći i živce, shvatili smo da nemamo gde. Svako je imao neku otežavajuću okolnost, nekog cimera ili devojku kojoj se ne bi svideo pogled na ljude kojima bi bolje pristajala neka zadnja soba kineske pušionice opijuma, nego toplina njihove sobe. Na učionicu nismo ni pomislili, ne zato što je neko u njoj učio već zato što bi mnogo radoznalih očiju razvodnilo intimu trenutka. Dakle, bili smo spremni apstinirati neko vreme od rizika. Ma, da, kao da je apstinencija moguća. Još isto veče saznali smo da u domu postoji jedna slobodna soba. Ej, slobodna soba! Raj za igrače. Samo, ta soba je bila pakao na zemlji. To je bila soba Nikole Dutine. U tu sobu još niko u domu nije ušao i izašao živ da o tome priča. Dutina je bio Sarajlija, sa svim strahovima i hororima koje je jedan Sarajlija mogao doživeti u tim nesrećnim devedesetim godinama. Samo što je on to proživljavao iznova iz noći u noć. Njegovi koraci i krici prolamali su se domom onda kad bi zaboravio da se umrtvi lekovima i mi bismo podupirali naša trošna vrata stolicama i stolovima u nadi da Dutina neće pomisliti da smo mi one balije koje su ga oterale iz Sarajeva, tamo neke noći. Vrata su izletala iz šarki, lavaboi ukrašavali ulice kada bi Dutina kretao da se bori sa svojim demonima.
               U njegovu sobu smo, mi ovisnici o riziku, te noći hteli da uđemo. Nije bilo teško nabaviti ključ. Nekoliko piva i partija šaha bila je dovoljna da se Gavrilu, našem domskom vrataru, skrene pažnja, i ključ je već bio u našim rukama. Dva pokreta ruke udesno, i brava je, škljocnuvši glasno, popustila. Soba je bila otvorena. Ali, mi smo stajali u sigurnosti hodnika i niko nije smeo stupiti u tu mračnu hladnu sobu. Prvi je krenuo Jova Crnogorac jer je njemu bilo ispod časti da bilo gde bude drugi. Pružio je ruku i napipao prekidač. Svetlo bolesnom žutom bojom razbi mrak koji se povuče po uglovima odakle je vrebao nas manje hrabre koji smo krenuli za Jovom. Sijalica je bila slaba, od 40 vati, i samo je centralni krug sobe bio osvetljen dok su udaljeniji krajevi sobe bili u polumraku, a na zidovima su se bečile groteskno velike senke naših glava. Prozor oblepljen novinama da svetlost ni tokom dana nije ulazila, sada je tu prostoriju činio još manjom i goli zidovi išarani bunilom Dutininih snova, lagano su nam ubijali volju za igrom. Ako tome dodamo da je jedina knjiga u toj studentskoj sobi bila "Psihijatrija", a da je na nju u tankom mlazu svog životnog toka curio med sa prevrnute kašičice koja je ko zna odkad pala sa tegle i umrla tu ispod nje, atmosfera je pre ličila na Karpentnerov film, nego na studenstku sobu. U tišini smo seli za goli, nožem išarani sto. Pogledom sam obuhvatio svoje prijatelje i saigrače. Osvetljene odozgo slabom svetlošu njihove glave širile su slabu auru, a očne duplje bile su okeani mraka. Nikako mi se nije igrao riziko sa gomilom utvara. Ali, sve je to potrajalo dok se kocka nije zavrtela. Atmosfera se otkravila, dim cigareta je rasterao utvare, alkohol je ugrejao srca i ubrzao misli i mi smo igrali i igrali. Do zore, kako to i priliči pravim igračima. I imam utisak, da je Dutina tad naišao, mi ga ne bismo, onako zaneti igrom, ni primetili i mogao bi nas onako ljudski, bosanski, sve poklati oko onog stola. Postali bismo mučenici poslednje večernje Igre, apostoli rizika.
                   I na kraju, nisi majstor u društvenoj igri dok ne pobediš učitelja. To je neko nepisano viteško pravilo. Da pravda bude zadovoljena. Da onaj koji te je uvukao u limbo kockica, konjića i iscrtanih tabli svojim porazom plati tvoju dušu. Igru jamba sam poslednju savladao. Mnogo matematike odbijalo me ko od krsta. Ali đavo se pojavio u liku jedne devojke koja je imala strpljenja da me nauči tajnama pravilnog pisanja,taktici crtanja i žrtvovanja slabih kolona na račun pobede. I kada je došao trenutak, ja sam pobedio! Kao moja baka, nisam joj dao ni trunku nade! I pobedio sam je još jednom, i još jednom. A onda je ona počela da plače. I ja sam pao na te suze. Ali, nikad me više nije pobedila u jambu. Evo, skoro će pa punih 15 godina. Derem je gde je stignem. Ona se teši da bar ima sreće u ljubavi. Ali, ja znam da  samo mnogo dobro varam.